Prokofjev je uvijek rado slušan „gost“ na koncertima CSO, što potvrđuje interesovanje publike za te repertoare. Jubilej ovog plodnog ruskog kompozitora bila je prilika da sinoć u Crnogorskom narodnom pozorištu još čujemo „Amorozo“ iz baleta „Pepeljuga“, te Simfoniju broj 7 u cis-molu. Ujedno, publika je mogla na sceni ponovo zajedno da vidi bračni par Krasko, pošto je solističku dionicu u pomenutom koncertu tumačila violinistkinja Irina Krasko.
- Naredne 2017. godine biće 100 godina od nastanka Koncerta za violinu i orkestar u D-duru. Kada izvodimo ili slušamo ovo djelo, uvijek treba da imamo na umu kako je ono izgledalo prije stotinu godina. Bila je to potpuna novina, koju je napisao tada mladi, 25-godišnji kompozitor. I niko se nije usuđivao da ga odsvira, jer je za to doba bilo je nevjerovatno komplikovano za izvođenje. Istina, bilo je nekih interpretacija u Parizu, ali je Prokofjev za njih u svojim pismima naveo da „nisu loša, ali nisu baš ni dobra“ - ispričao je Krasko manje poznate detalje o ovom djelu i njegovim izvođenjima.
Od tri sinoć izvedena djela, dirigent našeg orkestra smatra ovaj koncert posebno značajnim. Jer, cijeli vijek nakon nastanka, u ovom koncertu jednako uživaju interpretatori i publika, kao što je to i sinoć bio slučaj.
- Danas, svi savremeni violinisti u svom repertoaru obavezno imaju ovo njegovo djelo, jer je fantastično. Ovo nije koncert koji vremenski dugo traje, ali je veoma sažet. U njemu možete čuti mnogo detalja - naročito ako obratite pažnju na visoke tonove violine. A te dionice je veoma teško kombinovati sa drugim instrumentima – naveo je Krasko.

- Izvođenje ovog koncerta za mene je bilo veoma teško. Svaka nota mora da bude čista, jasna – navela je ona.
Dalje je dodala kako je to djelo - praktično neuporedivo.
- Djela za violiniste su veoma raznovrsna. Međutim, kompozicije Volfganga Amadeusa Mocarta i Segeja Prokofjeva specifični su po svojoj težini, jer morate stalno da osluškujete sve oko sebe, svaku notu – zaključila je solistkinja večeri.
Na repertoaru narednog nastupa CSO pred podgoričkom publikom su Serenada broj 2 u A-duru opus 16 Johanesa Bramsa, Dvostruki koncert za dva gudačka orkestra, klavir i timpane opus H.271, i Preludijum i Pjesma smrti – koncertni verzija uvertire za treći čin opere „Tristan i Izolda“ Riharda Vagnera.
K.J.
Foto: MCCG/D. Miljanić