Kada god se pjesme beogradskog pankerskog sastava Dža ili bu nađu u fokusu rokenrol javnosti širom Balkana, to je neka vrsta lošeg znaka. Nešto je moralo poći po zlu - u gradu, državi ili regionu. Ptice zloslutnice tu su da nam kažu šta oko nas ne valja, i to uz žestoko gitarsko prašenje.
Takva je sudbina bendova sa jasnom političkom žaokom – dolaze i odlaze sa scene u skladu sa pojavom aktuelnih društvenih devijacija.
Dža ili bu je devedesetih lako i efikasno jahao na talasu borbe za promjene za vrijeme Miloševićeve vladavine u SR Jugoslaviji. Sada su glasnici loših vijesti došli u situaciju da radijske stanice i televizije ne smiju emitovati njihovu pjesmu „Diktatore“. Pošalicu na račun srpskog premijera iz nekog razloga ignorišu urednici svih relevantnih lokalnih medija, a frontmen Nebojša Simeunović Sabljar nedavno je priveden na informativni razgovor u beogradsku policiju...
Dža ili bu nije bio na sceni od 5. oktobra 2000, a u posljednje tri godine izdao je već dva albuma. „Kukovo leto“ je pred kraj 2013. bio sjajan povratnički materijal, koji je prošaran obradama starih pjesama sa početka devedesetih. Ista praksa nastavljena je na albumu „Sedma sila“.
Od četiri numere, posebno interesantne su pjesme „Staljin“ i „Pogledaj, sviće dan“. Ta ciklična struktura izuzetno je bitna za bend koji pokušava da ukaže na to da se aveti devedesetih na sličan način povampiruju u modernom vremenu. Ipak, njihove poruke sada zvuče previše sirovo i banalno. Nažalost, žestoka pankerska borba gubi oštricu u mlakoj kaši šatro aktivizma.
Album je muzički raznovrstan, iako dominantno pankerski, sa grandž ukusom u „Globalni građanin“ i pravom stadonskom himnom „Zauvek“. Lijepo je što su gosti na ploči dobili priliku da se iskažu sopstvenim stilom: pjesma „Pomozi mi“ u kojoj gostuje Zoran Marinković djeluje baš kao numera Bjesova. Pun pogodak je i potpuno neočekivana akustična balada „Crno sunce“ u kojoj je gost Nikola Vranjković.
„Sedma sila“ je predug album. Pjesme koje se dominantno bave kukavičlukom modernih medija objektivno jesu najslabije. Obrada „Odiseje“ Lea Martina je interesantna, ali odudara od ostatka materijala. Ipak, album je hrabar, sa jasnim iako ne originalnim stavom. Jasno je čemu teži i kakvim se oružjima bori. Dža ili bu samo prati formulu koja je funkcionisala devedesetih, u nadi da će donijeti slične rezultate - na sceni i van nje...
Ocjena: 64/100
S. S.
FOTO: telegraf.rs
