Konfuzan, uznemirujući, magično jeziv i na momente perfektno adekvatan: „Eraserhead“, unikatni rediteljski debi Dejvida Linča,sada već idealnog predstavnika filmske autorske teorije, prerastao je u nezaobilazni klasik. Ovo 90-minutno ostvarenje i dan-danas izaziva istu reakciju kao prije četrdeset godina - uznemirujuće izraze lica, zbunjene komentare i apsolutno neshvatanje šta je pisac želio da kaže. Ništa čudno, s obzirom na to da ni samom Linču nije sve baš najjasnije.
- Ovo je čudna komedija i jedna apstraktna slika koja sigurno otvara beskonačno mnogo mogućnosti za interpretaciju – rekao je jednom o svom debiju ovaj 71-godišnji majstor.
Čudna vrata
Nakon niza kratkometražnih ostvarenja krajem šezdesetih i početkom sedamdesetih, Linč se okuražio da proba dugu formu uz veliku podršku Američkog filmskog instituta. Njegov „Eraserhead“ je dobio status nezavisnog remek-djela horora. Međutim, stvar je mnogo komplikovanija. Linčove psihoanalitičke slike nijesu samo perfektne, već i revolucionarne. Debitant je 19. marta 1977. kada je film premijerno prikazan već na samom početku ušao u istoriju kinematografije!
Snimanje je potrajalo znatno duže od planiranog zbog niza nepredviđenih problema, ali Linču nije padalo na pamet da odustane. Poštoje bukvalno spavao na setu, mogao je i da odsanja buduće kadrove ovog klasika. U suštini, Linč se na momente pretvarao u glavnog lika Henrija Spensera (Džek Nens).
Pitanje je da li je ova asocijacija bliska istini, ali ne može se poreći njihova veza. Spenser je zatvorenik sopstvenog svijeta, koji je tražio spas u radijatoru, i uspio da pronađe neki odgovor. Isto važi za neobičnog Linča koji je sa ostvarenjem „Eraserhead“ otvorio čudna, ali korisna filmska vrata.
Ovo crno-bijelo hororistično zadovoljstvo na prvi pogled sadrži sve filmske elemente koje smo mogli vidjeti ranije. Od teškog crnog humora, preko nadrealističnih slika, do čudnjikave glume, „Eraserhead“ je nalik mnogima od njegovih horor-prethodnika. Međutim, pored već tada uočljivog rediteljskog pečata, film je iz hrpe drugih izdvojila perfektna fotografija Frederika Elmesa, Linčova montaža i muzika.
Neshvatljivi zaplet
Iako u ovom krajnje bizarnom, slikovitom djelu možemo pronaći beskonačno mnogo metafora zbog Linčovog psihološkog pristupa snimanju, nije tajna da je „Eraserhead“ sa svim svojim apstrakcijama, simbolima i kodovima ostao velika kinematografska misterija. Ostavio je bez daha mnoge kritičare i teoretičare, i to napotpuno drugačiji način. Svi su naglašavali koliko je važna njegova umjetnička vrijednost, ali dovedeni do ludila apsolutnim neshvatanjem zapleta!
Očekivano, ovo ludilo se nastavilo i prouzrokovalo domino-efekat, pa teoretičarima ni nakon četiri decenije nije dosadilo dešifrovanje ove Linčove vizije. Čini se da je to apsolutno opravdano. Čak i da nije prerastao u kultnog autora čija djela zahtijevaju dublje analize, „Eraserhead“ je postao film koji je pozicionirao Linča kao velikog reditelja.
I šta na kraju uraditi sa beskonačnim interpretacijama filma koje nastavljaju da se nižu godinama? Posljedice neodgovornog seksa, strah od očinstva, samo jedan običan košmar, anksiozni narativ bez zaključka... Šta je od toga tačno? Apsolutno ništa. Naši personalni zaključcibiće uvijek drugačiji, i to ne tako slučajno. Različite interpretacije su uglavnom reakcija na neobične narative koji vrlo brzo dobiju kultni status. Zato će „Eraserhead“, sui generis remek-djelo, zasigurno zauvijek držati visoku poziciju na ovoj listi bez dna…
L. MURSELJEVIĆ (FOTO: neatorama.com / pinterest.com / welcometotwinpeaks.com)
</p>
