Nakon godina uzaludnih pokušaja i niza zanimljivih projekata sa kojima je konkurisao, komisija je odlučila da mu odobri sufinansiranje pri- če o jugoslovenskom filmskom kritičaru, teoretičaru filma i piscu Bošku Tokinu, koji je živio i stvarao u prvoj polovini 20. vijeka.
Šijan, koji se proslavio filmovima „Ko to tamo peva“ i „Maratonci trče počasni krug“, posljednjih mjeseci pokušava da za ovaj projekat zainteresuje i koproducente u regionu. Šansu će dobiti na konkursu za manjinske koprodukcije, koji treba da raspiše Filmski centar Crne Gore.
Takođe, očekuje rezultate konkursa u Hrvatskoj, a u intervjuu za Pobjedu ističe da je dobio i značajnu podršku Radio-televizije Srbije, koja je zainteresovana za učestvovanje u proizvodnji filma.
POBJEDA: Zašto baš priča sa motivima iz biografije široj publici sigurno malo poznatog pisca, novinara, filmskog kritičara, teoretičara...?
ŠIJAN: Boško Tokin je prvi filmski kritičar i teoretičar filma na jugoslovenskim prostorima. On je moja decenijska preokupacija. Još 1976. objavio sam njegove „Kinematografske pesme“ u svom fanzinu „Filmski letak“. Među prvima u svetu je afirmisao režisera kao glavnog autora filma, tako da se može smatrati jednim od začetnika takvog pristupa filmskoj umetnosti. Objavljivao je i na francuskom, a napisao je i prvu istoriju filma kod nas „Istoriju sedme umetnosti“. Početkom dvadesetih godina 20. veka sa Draganom Dadom Aleksićem poku- šao je da napravi „prvi umetnički film“ kod nas.
POBJEDA: Ranije ste izjavili da ste film „Maratonci trče počasni krug“ htjeli da posvetite Tokinu, ali da Vam je sugerisano da je on „državni neprijatelj“. Zašto Vam je Tokin bio važan u osamdesetim, a zašto Vam je važan danas?
ŠIJAN: Zanimljiva mi je njegova sudbina. On je bio multidisciplinarna kreativna lič-nost. Osim filmske, bavio se i književnom, ali i likovnom kritikom. Dosta je uradio na afirmisanju naše literature u Francuskoj. I sam je bio značajan književnik avangardnog usmerenja. Njegov roman „Terazije“ (1932) predstavlja prodor urbane tematike u doma- ću literaturu. Bio je neumoran kulturni poslenik, šireći naro- čito svest o značaju filma kao umetnosti. Ipak, sve je to nestalo posle Drugog svetskog rata, kada je uhapšen zbog objavljivanja filmskih prikaza u časopisu „Kolo“, tokom okupacije, što je, po njegovim rečima, radio „zbog kruha“.
Veliki polet i zlatno doba generacije
POBJEDA: Po čemu „Film o Bošku Tokinu“ može biti važan, zanimljiv i komunikativan za cijeli naš region?
ŠIJAN: To je priča o jednoj generaciji mladih ljudi, dvadesetih godina prošlog veka, koja je htela da menja svet, zgrožena katastrofom Velikog rata i kolapsom vrednosti prethodne epohe. Ona traži slobodu i smisao u novim vrednostima, avangardnim stremljenjima, tehnološkom napretku, filmu, automobilima, seksu, prkošenju patrijarhalnom moralu. To je vreme njihovog velikog poleta, neka vrsta zlatnog doba te generacije. Međutim, stara priča će zadesiti i neke od njih, svet će se ponovo promeniti, doći će novi rat, nova revolucija.
Pobjeda
