Razgovarala: Milena Čavić
Del Arno bend je nedavno ispalio nezaboravni rege vatromet na otvaranju Podgorica art festivala. Energiji rege veterana, koji sviraju skoro 32 godine, nijesu mogli da odole ni okoreli metalci, reperi i rejveri. Bend je tokom dvočasovne svirke uspio samo pjesmom da riješi sve njihove probleme!
Bokeška ulica pretvorena je u muzičku oazu u kojoj su svi vjerovali bez straha, stigli do Trećeg svijeta, govorili glasno, mrdali kukove i zaključili da još ima nade. Između horskog pjevanja i skakutanja mogli su se čuti oduševljeni komentari, i to većinom na račun frontmena Del Arna, harizmatičnog Jovana Matića. „Ovaj dekica, bogami, razvaljuje“. „Druže, kako prže! Ka' da su Asian Dub Fondation.“ „Što čini ovaj čoek s ovolikim dredovima kad ide u WC!?“
Nijesmo pitali Jovana Matića šta radi sa dredovima do „podguza“ kada smo se sreli na kafi prije početka koncerta, iako ne sumnjamo da bi se ovo harizmatično čudo od čovjeka sigurno nasmijalo čak i na ovako banalno pitanje. Umjesto toga, razgovarali smo o moći muzike, dekadenciji društva, sreći „zaostalog Balkana“, novom albumu Del Arna... I dobili jedan mali „objektivni“ znak pažnje!
OBJEKTIV: Zvuči gotovo nevjerovatno, ali ovo je Vaš prvi nastup u Podgorici nakon više od 30 godina karijere. Gdje ste bili do sada?
MATIĆ: Sa Podgoricom nam se, jednostavno, nikako nije dalo. Putovali smo 32 godine i konačno su se sve kockice složile. Mislim da smo ostali dužni Podgoričanima i nadam se da ćemo im to tokom koncerta vratiti.
OBJEKTIV: Dan prije Vašeg koncerta u Podgorici širom planete obilježen je Međunarodni dan mira. Mnogi su se sjetili čuvenog koncerta u Kingstonu na kom je Bob Marli pjesmom pomirio dvije zaraćene političke frakcije na Jamajci. Ima li rege više takvu moć u 21. vijeku?
MATIĆ: Mislim da je to prevashodno polje našeg interesovanja na ovom području. Izuzetno je značajno da je kroz sve ove godine na Balkanu postojala makar jedna poruka koja nije bila puna mržnje, animoziteta i netrpeljivosti.
Umjetnička pozicija je mnogo manje uticajna nego ona koju zauzima moćnik, ali rege stvarno može da pokaže ljudima kako da prevaziđu razlike. Radili smo ovaj posao u ratnim godinama i imamo pokazatelje da smo uspeli da tu poruku prenesemo. Hoćemo li uspeti da preokrenemo taj celi negativni trend? To već ne mogu da predvidim, ali siguran sam da je bolje živeti u takvoj atmosferi, nego biti ispunjen animozitetom.
OBJEKTIV: Pjevate „Rasprostri misli u talase neke druge stvarnosti“... Oskar Vajld smatrao je umjetnost izlazom iz prljavih zamki realnosti, a Pablo Pikaso zvao ju je „eliminacijom nepotrebnog“. Šta je za Vas muzika?
MATIĆ: Muzika nam je potrebna da bismo opstali. Život u mrtvoj tišini ne bi ličio ni na šta. Jeste - ponekad je tišina bolja od onoga što nam se predstavlja kao muzika. Ipak, nema te svetkovine, slavlja, večere i žetve otkad je čoveka da ih ne prati muzika. Mi ne umemo da postojimo bez muzike. Makar se to svodilo na tapšanje dok neko peva - i to je muzika. Brojni eksperimenti pokazali su da muzika deluje lekovito na ljude, životinje i biljke. Muzika nam je neophodna.
OBJEKTIV: Često možemo da čujemo kako su „ružičasti“ mediji krivi zbog toga što je došlo do sunovrata kulture. Mislite li da bi rokenrol, rege, džez ili bluz mogli da okrenu točak i nadjačaju turbo-folk kulturu kada bi im se dalo više medijskog prostora?
MATIĆ: Verovatno, ali kada celo doba bude zamenjeno novim dobom. Suština onoga što nas muči jeste mnogo šira. Stiče se utisak da se promovišu najgore stvari, što je savršeno tačno. U takvoj situaciji neko ima ogromnu korist. I to nije samo lokalni specijalitet – takvo stanje vlada širom planete. Prava muzika počiva na razmišljanju, šašavi svest i golica čoveka da postavlja prava pitanja. To je nešto što niko ne želi. Živimo kraj jedne epohe. Svaki kraj epohe se opire promeni. Doći će drugačije vreme. Ono što sigurno neće nestati jeste činjenica da će neko i dalje kopati krompir, a neko će uzeti gitaru i podariti pesmu u znak zahvalnosti.
Kultura je opasna! Mnogo je lakše zamaskirati ovu ružnu stvarnost starletinom guzicom nego pesmom koja podstiče na razmišljanje. Zato moramo da osvestimo što veći broj ljudi nudeći im ono šta valja.
OBJEKTIV: Da li to znači da onda prvi i osnovni zadatak umjetnika mora da bude provociranje?
MATIĆ: Moj posao je da nateram ljude da osećaju i promišljaju. Nemam druge alatke ni moći osim muzike.
OBJEKTIV: Dugo ste živjeli u Parizu. Je li u zemlji Žan-Lika Godara, Edit Pjaf i Marsela Prusta dekadencija kulture manje osjetna?
MATIĆ: Živio sam u Francuskoj koja ne može da se uporedi sa ovom državom koja je sada. Danas je praktično propala prva liniji fronta onoga što sam opisivao na prethodnim albumima. Dekadencija je toliko uzela maha u francuskom uređenju da možemo da budemo srećni zbog toga što „zaostajemo“. Makar nismo došli do tog nivoa dekadencije gde ljudi razgovaraju sa drvećem. Na početku sanjate velike ugovore, avione, turneje. Vrlo brzo se orijentišete na ono što je potreba društva. Mi nemamo potrebu da prodajemo rege Englezima ili Amerikancima, iako verovatno ne bismo odbili da tamo nastupamo.
Naš posao je da ljudima na ovim prostorima koji su se najeli g*vana – i to ne samo oni već i njihovi očevi i djedovi - pružimo utehu i uputimo poruku. Veoma se dobro razumemo mi u Beogradu, Zagrebu, Podgorici, Skoplju. Svi smo ovde živeli sve vreme. Naša misija je da delujemo lokalno i mislimo globalno. To je jedini ispravan način da dejstvujemo.
OBJEKTOV: Znači, i dalje ima nade?
MATIĆ: Ako izgubimo nadu, onda spuštamo ruke. To onda znači da smo se potpuno predali i pali u ruke onih koji žele da pocrtaju našu ljudskost. Znate da to ne smemo da dozvolimo.
OBJEKTIV: Objavljivanjem muzičkih spotova „Ljut sam“ i „Još uvek ima nade“ najavili ste izlazak novog albuma. Kada ćemo konano moći da ga preslušamo?
MATIĆ: Album definitivno izlazi ove jeseni. Čim završimo ovu seriju koncerata ulazimo u studio i snimamo dab etno album „za našu dušu“. Od januara počinjemo da radimo nove pesme. Nema stajanja!
OBJEKTIV: Imate li neku poruku za rege bendove u usponu – autorima kojima su muzika, ljubav i empatija „čitav svet“?
MATIĆ: Verujte u sebe i nikada ne odustajte. Put je trnovit i čeka vas mnogo toga manje blistavog nego što to očekujete. Slušajte Alpha Blondy, Burning Spear, Steel Pulse, Israel Vibration... A ako želite da se stvarno bavite muzikom, onda nakon što sve ovo preslušate - slušajte samo sebe!
Podgorica art festival je važan za anonimuse
OBJEKTIV: Da li Vam se dopada koncept PAF-a koji organizuju Centar za afirmaciju mladih i Culture Club grupacija, uz podršku glavnog grada, Sekreterijata za kulturu i sport i Turističke organizacije Podgorice?
MATIĆ: Zadovoljan sam zbog toga što je Podgorica dobila kakav-takav festival. Bilo bi nepravedno da glavni grad nema manifestaciju sa ovakvim konceptom. Živimo u doba kada se ne populariše ili se ignoriše ono što bi moglo da se nazove kulturom.
Potrebni su nam prilika i prostor da pokažemo ono što znamo, a PAF pruža šansu onima koji tek treba da se predstave publici. Moramo da kreiramo naviku da ljudi ne troše vreme u kafanama i na splavovima, već da se okrenu zabavi koja je dostupna i povoljnija od one koju dobijaju na pomenutim mestima.
Velika patnja rađa svježije ideje
OBJEKTIV: Mislite li da region zaostaje za svjetskom muzičkom scenom?
MATIĆ: Nastupali smo na Nišvilu sa svetskom rege zvezdom Alpha Blondy. On spada u top tri žive, aktivne rege ikone. Del Arno može da stane rame uz rame sa bilo kojim rege bendom na planeti. To znači da smo mi, mislim na rege bendove na ovom podneblju, pravilno usisali i preneli poruku koju ova muzika nosi. Na ovim područjima gde je patnja bila opipljivija i surovija, rađaju se svežije ideje. Za dobru umetnost nije potreban ni večni mir, ni čokolada, ni skupoceni satovi. Potrebno je dovoljno emocije i patnje. Samim tim proizvodi se autentični rege koji je svojstven samo ovom prostoru, a može se razumeti i u Africi, Americi i Evropi.
FOTO: Mara Babović / Milena Čavić
