Piše:
Vladimir Maraš
Nepregledne zelene površine, čiste, uređene. Brižljivo održavane, kao da je neko iscrtao idealnu zemlju. S vrha jedne od mnogobrojnih planina pogled puca na more. Toplo i čisto.Vozeći ka njemu, čudio sam se kvalitetu puteva i jasno postavljenim saobraćajnim znacima.
U tom momentu, prestigao me je crni „mercedes“, dotičući pritom i komad pune linije, što, pogađate, nije baš po propisima. Nedaleko odatle, na moje veliko iznenađenje, zaustavila ga je policijska patrola. Legitimisala je vozača službenog „mercedesa“ sa tablicama koje sugerišu da je vozilo u vlasništvu države. Siguran sam da je kažnjen u skladu sa zakonom.
*****
U namjeri da još malo uživam u pogledu i čistom vazduhu, zaustavio sam se na proširenju i ugledao udžericu, reklo bi se, kafić. Odlučio sam da napravim kratku pauzu. Naručio sam kafu i rakiju.
Onda sam odustao od rakije. Prošlo mi je kroz glavu da u zemlji u kojoj, izgleda, funkcioniše red i zakon, piti rakiju i sijedati za volan nije baš pametno - kazne su visoke, čak i za standard ove države, koja je jedna od vodećih u Evropi.
Uredno sam dobio fiskalni račun i zatražio dnevnu štampu. Dobio sam najtiražniji dnevni list, sa udarnim vijestima: „Država naplatila porez u obimu od 97,8 odsto“, „Zubin Mehta najavio grandiozan koncert na primorju“, „Za korupciju osuđeno pet bivših ministara“ i „Ugledni profesor podnio ostavku zbog vožnje sa 0,02 promila alkohola u krvi“. Pomislio sam, dosadne li države. Platio sam račun i krenuo, uz ljubaznog i zahvalnog domaćina koji me je ispratio skoro do parkinga.
Stigao sam do mora nakon približno pola sata. U sobi, u hotelu sa četiri zvjezdice, bilo je svega u izobilju. Odlučio sam da uključim TV i vidim što se dešava. Nikakvih fleka po ekranu.
Tokom spokojnih, popodnevnih časova, većina kanala bila je okrenuta informativi i programima iz oblasti kulture i obrazovanja. Dominirali su dokumentarni kulturno-umjetnički sadržaji. Tek na ponekom kanalu bilo je popularne muzike, većinom novih svjetskih pop hitova. Čak sam ukapirao da država u kojoj se nalazim ima malu, ali ukusno definisanu muzičku scenu, koju karakteriše visok nivo kreativno-autorskog i produkcijskog kvaliteta. U tom momentu počeo sam da zavidim njenim građanima.
*****
Kada je palo veče, u gradskoj vrevi, bez ijedne sirene u saobraćaju, ljudi su strpljivo čekali pješake, spore kao po pravilu, da pređu s jedne na drugu stranu ulice. Dok smo čekali u koloni, očešala su se dva vozila. Vozači su izašli iz automobila potpuno smireni, sa blago-izvinjavajućim osmijesima, i pristupili da popune zapisnik o saobraćajnoj nezgodi.
Kad smo krenuli dalje, uključio sam radio. Shvatio sam da radio-talasi proizvode sličnu „sliku“kao i televizija u ovoj državi.
Dakle, i televizije i radio stanice, sa pažljivo probranom muzikom u kombinaciji sa edukativnim i obrazovnim sadržajima, stvorile su prostor u koji možete slobodno da pustite svoje dijete, bez ikakvog straha da će natrčati na neki Paparazzo hunt.
U centru glavnog grada, koji je odisao životom i zadovoljstvom na licima mještana i brojnih turista, nijesam očekivao da ću moći da zaspim od buke prije dva ujutro. No, dogodilo se suprotno. Tačno u ponoć, kao po komandi, sve je utihnulo. Čuo se samo tihi huk kamiona koji je špartao glavnim bulevarom ko zna koji put tog dana, noseći smeće na predviđeno mjesto, ekološki sigurno i bezbjedno.
*****
Osvanulo je jutro. Predivno, ispunjeno cvrkutom ptica i Mocartovim koncertom za klarinet koji se tiho probijao kroz audio sistem u hotelu. Kafa i doručak čekali su me ispred vrata. Nijesam mogao da vjerujem da je došlo vrijeme da napustim ovu predivnu, božansku zemlju. Krenuo sam ka aerodromu, nakon što sam vratio vozilo rentakar agenciji. Ljubaznost i osmijeh na svakom šalteru i ćošku. Sjećam se, svi koje sam susreo odavali su utisak srećnih ljudi.
Na samom izlazu, tokom pasoške kontrole, ljubazni policajac postavio mi je pitanje: „Gospodine, da li ste proveli ugodno vrijeme kod nas?“ Kako da ne“, rekao sam, „Rado bih živio ovdje, ako mene pitate“. Nasmijao se. „Vjerujem“, rekao je. „Nijeste ni prvi ni posljednji koji mi je to rekao. Dođite nam opet, bićemo vam dobri domaćini.“
Zahvalio sam se i lagano nastavio ka izlazu. Onda mi je nešto palo na pamet... Pa kako se uopšte zove ova zemlja!?
Okrenuo sam se iza sebe i vidio tablu koja dočekuje putnike. Pisalo je: „Dobrodošli u Crnu Goru.“
Onda sam se probudio. Znam samo da sam spavao mirno, spokojno. Narode, manje od ovoga ne prihvatam, ali bez zajedničkih napora, ovo nećemo postići. Mislite o tome.
