Njegova izuzetna skromnost i štedljivost, vožnja po gradu gradskim prevozom prerasle su u legendu, a njima se pridružuje i priča o sobi od dva kvadratna metra u patrijaršijskom dvoru, pomoćnoj prostoriji koju je odabrao između svih soba i salona sa skupocenim stilskim nameštajem.
„Vjerujem da je to najmanja soba u Patrijaršiji i pitam se koju namjenu je mogla da ima prie nego što se moj deda Popa tu uselio. U njoj su bili samo krevet, koji je zauzimao prostor tačno do zida sa tri strane, jedan starinski politirani ormar, metalni sef i jedna stolica. Iznad kreveta na zidu, kao polica, cijelom dužinom bila je postavljena uzana daska na koju je odlagao naočare, knjigu i slične stvari, da mu budu pri ruci“, zabilježila je Snežana Milković, unuka njegove sestre od tetke, u svojoj knjizi „Moj deda patrijarh Pavle“.
Nije koristio televizor, ni radio, niti je čitao novine, znajući da su "prilike takve da će ono što je od važnosti doći i do njega".
Umeo je sve sam da popravi, bilo da su to cipele, naočare, roletne. Sam je kuvao, šio i nijedan fizički posao mu nije bio ni stran ni težak.
Kada je tek postavljen na tron patrijarha i kada se preselio sa Kosova u zgradu Patrijaršije u Beogradu, još dugo su ga zaticali kako rano ujutro pere stepenište. Iako su mu govorili da "ima ko to radi u Patrijaršiji", on je uzvraćao da je navikao i da mu nije teško.
Često bi iz Patrijaršije odlazio da se i ne javi, kako bi bez pratnje obavio sve što je trebalo.
Kada je sa episkopima vozom putovao za Austriju na jedan od ekumenskih susreta, baš u njihovom vagonu nije bilo grejanja. Po izlasku iz voza, sve vladike su se žalile na hladnoću i kako su se smrzli, a patrijarh im je, aludirajući na višak kilograma i njihovo salo rekao: "A meni nije imalo šta da se smrzne."
Uzrečica mu je bila: "Bog te vidio…"
„Niko nije tiše govorio, a da se dalje čuo. Niko s manje riječi nije rekao više. Niko nije lakše hodio zemljom, a da je ostavljao dublje tragove. Niko nije bio manjeg rasta, a da se vidio s veće daljine. Otuda ni više ljudi ni veće tišine nego na njegovom pogrebu“, piše književnik Matija Bećković o patrijarhu koga je na večni počinak ispratilo 600.000 ljudi i cijeli crkveni i državni vrh. Kada su prvi iz tužne povorke uveliko stigli na plato ispred Hrama Svetog Save, začelje je još bilo na Terazijama.
“Pozvani smo da činimo saglasno svome zvanju, onoliko koliko možemo i koliko nam je Bog dao. Ni manje, ni više, a ono što mi ne uspemo da učinimo, to ostaje da učini Gospod i nadopuni naše nedostatke.“
Kad bismo samo ovu od mnogih poruka patrijarha Pavla upamtili, učinili bismo život mnogo boljim i sebi i drugima. Ali, i učenje je proces.
