Kažu da je prvi znak starosti kada počneš da žališ za prošlim vremenima. Ako je to istina, onda je većina koja je osjetila život u bivšoj Jugoslaviji već odavno mogla da bude na cjevčicama jer, kako vrijeme prolazi, sve je više situacija i okolnosti zbog kojih su im emocije izmiješane. Skeptici kažu da je nostalgija vatra koju hrani loše pamćenje i žal za nečim što nikada nije bilo onakvo kakvo nam se sada čini. Možda tu ima istine, ali neke stvari se jednostavno ne mogu izbrisati i zaboraviti.
Problem sebičnosti
Od 1. jula biće obustavljen saobraćaj na Glavnoj željezničkoj stanici u Beogradu. Zbog takve odluke, prije nekoliko večeri, jedna od najdugovječnijih linija sa hiljadama prevezenih putnika, ispraćena je za Bar u 21.10 časova. Snimak objavljen na internetu malo je koga ostavio ravnodušnim. Dok su se putnici ukrcavali u voz, na stanici se čula dobro poznata numera iz eks-Ju perioda – „A sad adio“.
Čemu drama, pitaju se neki. Pa, linija i dalje postoji. Što me briga, pa nije to kod nas, to je u Beogradu, komentarišu drugi. Donekle su svi u pravu, ali isto bi valjalo da malo razmisle o sudbini ove željezničke stanice. Postali smo toliko sebični, da nas interesuje samo ono što nas lično dotiče. Za druge stvari okrećemo glavu i nemamo vremena, sve dok se sličan problem ne parkira ispred naših vrata. Onda je odveć kasno za reagovanje.
Slatke uspomene
Podsjećanja radi, prvi voz iz Beograda ka Baru krenuo je 30. maja 1976. godine. Samo dva dana ranije, istom prugom prošao je „Plavi voz“ u kom su se vozili Josip Broz Tito i njegova supruga Jovanka.
Linija Beograd - Bar zaista podsjeća na neka skromnija i ljepša vremena, kada su naše komšije najčešće išle na more vozovima, a mi - pojedinačno, sa školom, izviđačima ili sportskim ekipama - toliko puta odlazili u taj veliki Beograd.
Zanimljivo: dužina puta nikada nikome nije smetala. Naprotiv, voljeli smo ta duga putovanja tokom kojih su se sticala poznanstva, družilo se, pjevalo i zaljubljivalo, koliko god to sada zvučalo sladunjavo i nevjerovatno.
Simbol vremena
Nikada se više neće čuti sirena sa Glavne željezničke stanice u Beogradu. Stanice koja je bila dio Orijent ekspres linije, na kojoj se dešava zaplet u čuvenom romanu Agate Kristi, koja je jedno od obilježja ovog grada više od 150 godina.
U svim svjetskim metropolama, poput Rima, Budimpešte, Pariza, Njujorka i Berlina, željeznička stanica je u centru grada. No, beogradska stanica biće izmješena. Desiće se nešto slično i nama i zbog toga nas se ova priča tiče. Jer ova stanica je simbol jednog vremena i države, koje više nema.
Hotel „Ljubović“ bio je jedan od podgoričkih simbola, ove i one države. Preuređen je prije nekoliko godina i dobio novo ime – „City“. Ali, ni to nije zadovoljilo one koji odlučuju o sudbini grada, pa će Podgorica na tom mjestu uskoro dobiti još jedan stambeno-poslovni kompleks. Jer, da bi nikla zgrada, mora da se sruši hotel!
I dalje nas se ne tiče? Nema što, osim da i mi zapjevamo „A sad adio“. Adio, adio... ali adio pameti.
Mirjana POPOVIĆ
FOTO: screenshot
