Tako su mnoge pojave, političke, kulturne, moralne, socijalne i druge teme koje su razarale srpsko društvo od devedesetih godina prošlog vijeka do danas, a koje nijesu našle prostora u Velikićevom proznom imaginariju pronašle svoj izraz u njegovim kolumnama, pa samim tim i u novoj zbirci sa simboličkim naslovom „Bratstvo po mrlji“ koju je nedavno objavila beogradska „Laguna“.
POBJEDA: Knjiga „Bratstvo po mrlji“ zbirka je analitičkih tekstova sa likovima i atmosferom prije svega iz srpske, ali i balkanske, postjugoslovenske zbilje. Ko su, zapravo, glavni junaci „Bratstva po mrlji“ i što ih međusobno prožima i povezuje?
VELIKIĆ: Teško da su junaci; pre su to antijunaci naše zbilje, za čije postojanje sigurno ni mi, kao društvo, nismo nedužni. To bratstvo sačinjava mreža potkupljivih ljudi na svim mogućim vladajućim položajima, ljudi sa mrljom u biografiji, koje baš ta mrlja čini pogodnim za ucenu i samim tim potkupljivim, što je ulaznica za članstvo u bratstvu. Ispravna osoba, osoba bez mrlje, nema šansu da dođe do bilo kakve pozicije u Srbiji na kojoj se donose odluke, jer bi to značilo prepuštanje pozicije moći nekome ko nije podložan uceni i korupciji. Takav neko, nekorumpiran, susrešće se sa kriminalnom hobotnicom, i moglo bi mu pasti na pamet da pokuša nešto protiv bratstva. Ali, nemojte se zanositi da je to samo srpski specifikum. Bratstvo je zavladalo čitavim našim regionom, pa i šire. Mnogo šire. I nimalo slučajno se u regionu povremeno pomene mogućnost novog rata. Sve su to korisna spinovanja za one koji su ih naručili. Naravno, ne odlučuju bivše YU republike o ratu, kao što nisu odlučivale ni 1991. godine. U njima samo postoji veliki procenat neosvešćenog življa bez kojeg je nemoguće izrežirati spontanost istorijskih događaja. Oni imaju ulogu potpale. Sa njima se lako manipuliše. Trenutno je balkanska deponija ugašena, međutim, ukoliko geopolitičke okolnosti budu zahtevale novo žarište, lako će se vatra upaliti. To je cena koju bi sve današnje vlade u regionu platile kako bi ostale na vlasti.
POBJEDA: Ljudi čitaju brzo, loše, i sude prije nego što su shvatili, kaže Sartr. U čemu je suštinska razlika čitanja i uticaja kolumni u odnosu na romane i druge književne tekstove?
VELIKIĆ: Ne bih rekao da je to ista ciljna grupa, da su čitači beletristike isti oni koji čitaju kolumne, mada se jednim delom te dve grupacije preklapaju. A i to „ljudi“ je diskutabilno - koji ljudi? Ljudi su jako različiti, neki čitaju ovako, drugi onako, a treći uopšte ne čitaju. Ta uopštavanja mi sve više i više smetaju, ona zamagljuju suštinu. Dakle, neki ljudi čitaju kolumne, i na taj način spoznaju stvarnost, drugi najboljeg sagovornika pronalaze u prozi, a ima (još uvek, valjda) i onih koji svoje istine pronalaze u poetskim svetovima.
POBJEDA: Miljenko Jergović piše u pogovoru „Bratstva po mrlji“ naslovljenom „Pisac u vremenu prostaštva“ da istrajno nastojite da „preodgojite i prevaspitate jedan totalno zadivljali, zapušten i propadanju gotovo sasvim prepušteni svijet“. Gledano iz ličnog ugla, koliko ste uspjeli u tome? VELIKIĆ: Ja sigurno ne mogu dobiti nikakav sertifikat o uspešnosti svog delovanja, tako da vaše pitanje doživljavam kao čisto retoričko. Ali da ne verujem da ima smisla, sigurno to ne bih radio. Verujem da svaki otrežnjujući članak u ovoj vladavini ludila, svaka pametna emisija, vredna knjiga ili pozorišna predstava ima smisla. Verujem da su to lekovi u borbi protiv ove pandemije gluposti, vulgarnosti, profiterstva i sveopšte neodgovornosti. Neodgovornosti u odnosu na ovu zemlju i ovu Zemlju, dakle, i na lokalnom i na globalnom planu.
POBJEDA: Za podnaslov knjige izvukli ste: „Laž, manipulacija, pretnja, korupcija - četiri jahača srpske apokalipse“. Ovaj kvartet, uz ostalu prateću menažeriju, traje još od devedesetih godina prošlog vijeka. Neizbježno se nameće pitanje alternative, što je konačno izlaz iz takvog stanja? VELIKIĆ: Jedini izlaz koji trenutno funkcioniše je, nažalost, onaj preko granice. Podaci Organizacije za ekonomsku saradnju i razvoj (OECD) pokazuju da je do 2013. godine Srbiju godišnje napuštalo u proseku 26.000 građana. Te godine broj se popeo na 45.000, a već sledeće, 2014. godine, 58.000 građana je otišlo da život potraži negde van granica Srbije. Njihova prosečna starost je 24 godine. A to su oni prijavljeni. Poređenja radi, tokom dva veka danka u krvi, turske vlasti su sa naših prostora odvele između dve i tri stotine hiljada dečaka. A za nepune dve decenije vladavine radikal-naprednjakasocijalista oterano je iz Srbije u beli svet duplo više mladih. Zaključak prepuštam čitaocima.
POBJEDA: U eseju „Kućni red“ napisali ste da „ako Srbija želi da jednog dana bude stanar u EU onda mora da odustane od loših navika i da usvoji nove. Da li to Srbija u ovom trenutku pokušava da učini i kakva je u tom kontekstu aktuelna vlast na čelu sa Vučićem?
VELIKIĆ: Joj, nemojte me vući za jezik! Ne zato što se bojim Vučića, već zato što mi je besmisleno da nabrajam elemente haosa u kojem živimo. Počev od gore navedenog iseljavanja, do praznih sela i razorenih fabrika, lopovske privatizacije, razorenog sudstva i školstva, falsifikovanja istorije, pa do ministara keramičara i „vazduplohova“. Srbija je već šest godina u rukama razbojničke družine koja je na sve spremna samo da ostane na vlasti. U tom smislu su zahvalan partner dirigentima iz Brisela, kojima je poslednja briga stanje demokratije u Srbiji. Jeste, posmatrači iz EU pišu neke izveštaje, stidljivo ukazuju na propuste naprednjačke vlasti, ali isto tako kontinuirano ističu kooperativnost predsednika Vučića. Davno sam rekao da je Srbija viđena za deponiju EU, a ova vlast je idealna da to i sprovede.
POBJEDA: „Pod naprednjačkim skutima okupljaju se aveti Miloševićevog vremena“, napisali ste u eseju „Pod okupacijom“. U Srbiji se mijenja retorika, a što je sa suštinskim promjenama?
VELIKIĆ: Za suštinske promene potrebno je suštinsko poverenje u sistem, a do promene sistema može doći samo ako razum prevlada, ako se stvori kritična masa svesnih birača. A to je teško očekivati dok je narod u Srbiji pod žestokom hipnozom medija i rialitija, u uslovima obesmišljenih institucija. Dovoljno je pogledati stanje u srpskom parlamentu, u kojem dežurne maskote naprednjaka ismevaju samu ideju parlamentarizma. Srbija tone sve dublje. I sasvim je svejedno gde ta zemlja ide, prema EU ili Rusiji, kad je vodi postojeća ekipa. S njima se jedino stiže u nigde. Zar je važno da li će Srbija u NATO ili ne, dok je Vulin njen ministar vojni? Taj čovek je uvreda za svakog časnog srpskog oficira. Spoljna politika Srbije je fatamorgana u službi ostvarivanja vlasti, koje se predstavlja kao unutrašnja politika. Srbija je država u pokušaju.
POBJEDA: „Bratstvo po mrlji“ na tragu je nekadašnjeg Beogradskog kruga, Druge Srbije
i velikih ličnosti tog vremena Bogdana Bogdanovića, Radomira Konstantinovića, Filipa Davida i dr. Kako tumačite paradoks da je ta koncepcija razvoja Srbije postala slabija u današnjim uslovima? VELIKIĆ: To je tema za obimnu sociološku analizu, a ja nisam sociolog. Ono što je ostao „utisak nedelje“ te decenije je da je dolaskom „naših“ na vlast opozicija zaćutala. Mislim na opoziciju unutar građanstva, na misleće ljude koji su bili mnogo glasniji za vreme Miloševića. Puštala je i propuštala stvari za koje je bilo jasno da ne valjaju, plašeći se da ne uništi krhku biljčicu demokratije. Korov je narastao, ljudi su ostali ćuteći, zbunjeni i izgubljeni u galimatijasu u kojem se više nije znalo ko su dobri, a ko loši momci.
POBJEDA: Vaše su knjige objavljene u mnogobrojnim izdanjima u Hrvatskoj. Međutim, zbog čega još uvijek postoje kočnice kad je u pitanju kulturna i druga saradnja u region?
VELIKIĆ: Prvenstveno zbog carinskih propisa kada je o knjigama reč, a zatim i zbog nedostatka sredstava, odnosno sirotinje kada je reč o kulturi. A to je sve rezultat politika sa ovih prostora, odnosa prema kulturi i izdvajanja za nju. Tamo gde je zajedništvo potpomognuto - a to je film, gde su regionalne koprodukcije finansirane evropskim fondovima, tamo je saradnja veoma uspešna. Videti, recimo, pod - „Ustav republike Hrvatske“. Naravno, odgovor mogu proširiti još jednim aspektom. Naime, ako za nešto možemo sa sigurnošću reći da podiže nivo svesti građana onda je to kultura. Samo se kroz kulturu postaje individua koja ima izgrađen sistem vrednosti, kritična je prema stvarnosti, a sa takvima se teže manipuliše. U prirodi je svake vlasti da manipuliše, međutim, zato postoje institucije da spreče te negativne porive vlasti. Svaki autokrata prvo kidiše na institucije u pokušaju da ih obesmisli, da ih pretvori u mrtvo slovo na papiru.
