Njegove knjige, osobito poezija, imaju kritičku recepciju na italijanskom, francuskom, engleskom i drugim jezicima. Po Danilovljevoj poemi „Prošlost naše duše duboka je voda“, italijanski kompozitor Valter Siviloti komponovao je muziku, Dobitnik je nagrada „Branko Miljković“, „Vasko Popa“, „Ratkovićeve nagrade“ i drugo, a poezija mu je objavljena u Americi u prijevodu Čarlsa Simića.
POBJEDA: Radnja vašeg novog romana „Šta sneg priča“ odvija se u vozu, na pruzi Beograd-Bar, koja sada izgleda kao iz neke arhaične prošlosti ili filma. Šta vas fascinira kod vozova zašto roman s radnjom na balkanskoj pruzi BeogradBar?
DANILOV: Započinjući da pišem roman „Šta sneg priča“ rekao sam sebi: pisaću o vozu, o jednom putovanju vozom na relaciji Bar – Požega- Beograd dok napolju besni mećava, jer to najbolje poznajem. To je moj, samo moj voz i stvarni i simbolički u kome sam putujući proveo deo života, pročitao brdo knjiga i napisao mnoštvo pesama. To je ta moja zlatna žica. Otuda je svet koji sam oslikao u ovom romanu za mene bio neizbežan svet. S druge strane. svako putovanje je pre svega saznanje. Jer, kad prestanemo da putujemo kada se učaurimo u svojim jazbinama, tada postajemo pohlepni i zli.
POBJEDA: Roman ima obrise balkanske undergraund proze gdje se u vozu kao na nekoj simboličkoj pozornici susrijeću razne sudbine i egzistencije likova postjugoslovernske zbilje, ratovanja i balkanskog bestijarijuma s početka 90- tih? Šta je zapravo ključna poruka romana?
DANILOV: U romanu preispitujem taj problem zločina i zločinstva u ratu. Iznova postavljam pitanje da li užasne zločine čini demon koji je ušao u čoveka ili čovek kao „slika i prilika Božija“.Teatralizovanje nesreće i kandidovanje za krunu mučenika nikako ne može stvoriti zajedništvo balkanskih naroda. Zato balkanski narodi ne treba da se zaogrću prokletom legendom i takmiče se između sebe za krunu mučenika. Moramo da prestanemo da se hranimo perverznom metafizikom žrtve..
Pa zar treba da ceo dvadeset prvi vek pretvorimo u stoleće svekolikih sukoba i mržnje i da se pozivamo na morbidne prizore iz galerije prošlosti? Ne možemo mi sada promeniti prošlost, niti olakšati teret što ga ona predstavlja u sećanjima preživelih, ali barem možemo da duž granica Srbije, Hrvatske i Bosne zajednički zasadimo nekoliko miliona stabala maslina ili breza pa neka nas njihovo treperavo lišće podseća na duše mrtvih, ali i na ljubav i lepotu života buduće generacije.
POBJEDA: Šta Vas još posebno inspiriše kad je u pitanju Balkan, njegova istorija, antropologija i uopšte kulture Balkana?
DANILOV: Ja sam mentalno i emocionalno formiran na balkansko-mediteranskom duhu i znam dobro da se orijentišem u geografskom prostoru. Pisac sam sa Balkana, dakle neko ko je prepun kontradikcija i dvojnika koji su u meni u neprekidnom konfliktu. Balkan je jedan prilično neartikulisan pojam. I doista ako neko nije živeo u neistorijskoj idili, onda smo to mi Balkanci. Jedna negativna antropologija gleda na Balkan kao na područje trauma, univerzalnog varvarstva, ekonomske bede, kulturnog provincijalizma, kolektivnog podzemlja, egzotične divljine, na tamno područje zadrtosti, mafijaških klanova i nacionalne netrpeljivosti.
Balkan sve to i jeste ako se posmatra sa stanovišta političkog diskursa. Ima tu i vulgarnog stereotipa Zapada, ideologijski opasne fikcije o zoni sumraka i mahnitosti. Ali ako se stvari posmatraju iz pozicije kulture, Balkan može biti samo jedno – kulturna kolevka Evrope.
(opširnije u Pobjedi)
