Za naš portal Filip priča o odluci da ode tamo, životu indijanskih plemena danas, ali i iskustvu koje je zauvijek promijenilo njegov život.
Ljubav prema prirodi potiče iz djetinjstva
Još kao dječak, Cetinjanin, Filip Zečević je zavolio prirodu. Kad god bi se našao van gradske gužve i buke, pravio je skloništa od drveća, lišća i zemlje.
“Pravio sam ih kada sam išao na Lovćen, Skadarsko jezero... Kada sam bio tinejdžer to se smanjilo na minimum. Ipak, u jednom momentu sam se vratio svojoj staroj, pomalo zaboravljenoj ljubavi prema prirodi i vratila se stara energija i želja da provodim tamo vrijeme. Kako sam stariji i zreliji, sve više cijenim prirodu, mir, tišinu i rad”, govori on za naš portal.
Najbitnija je volja, dan u džungli počinje rano
Za danonoćni boravak u prirodi je, objašnjava nam, potrebno puno energije i rada.
“Naravno, ukoliko želiš da ti dan bude ispunjen, da imaš sve potrebne uslove, inače će ti brzo dosaditi i odustaćeš. Sklonište sam obično pravio sa prijateljima, a ponekad i sam. U Crnoj Gori obično svu hranu kupimo kada idemo na par dana u šumu. Ponekad uberemo voće na koje naletimo”, ističe.
Za put u Južnu Ameriku se pripremao godinu dana.
“Ipak, kada sve sagledam pripremao sam se i mnogo duže, tako što sam zadnjih par godina posvetio boravku u prirodi. Najpotrebnije je imati volje za sve, a ostalo dolazi samo. Sa nama na ekspediciji sa Matis indijancima je bila žena koja nije imala nikakvog predznanja u vezi sa boravkom u šumi, džungli i baš se dobro snašla”, objašnjava.
O odlasku na nesvakidašnju ekspediciju je odavno sanjao, ali je čekao da stekne sve potrebne uslove. “Sreća mi se osmjehnula kad sam upoznao našeg čovjeka, Gorana Mihajlovića, koji živi 27 godina u Kolumbiji. Preko njega mi se otvorio put da doživim ono o čemu sam sanjao”, priča.
Filip se već par mjeseci nalazi u južnoj Americi, u Amazonu. Dan u džungli mu počinje sa prvim jutarnjim zracima sunca.
“Budim se oko 5.30 - 6h, zatim slijede uobičajne jutarnje aktivnosti, doručak i dan može da počne. Obično sam sa Goranom radio oko noževa, jer ih on pravi ručno. Uz njega sam i naučio dosta o tome, o obradi metala, termičkoj obradi”, govori.
Matis indijanci svakoga dana idu u lov i sprovode rituale
Na njega su najveći utisak ostavili Matis indijanci, koji se nalaze na današnjem području opštine Atalia de Norte, što se nalazi uz peruansku granicu.
“Oni su tako jednostavni, ljudi puni ljubavi, razumijevanja, bez zavisti medju porodicama ili pojedincima, uvijek spremi da pomognu jedni drugima”, objašnjava.
Matis indijanci svakoga dana idu u lov i sprovode različite rituale, koji su bolni, ali takvi moraju biti da bi bili čvrsti, jer život u džungli nije lak. Jedan od ljekova im je otrov od žabe, koji se koristi za iscjeljivanje najrazličitijih vrsta bolesti i ličnih problema, a najviše za imunitet i psihofizičku otpornost.
“Ishrana im se većinom sastoji od voća, majmuna i ribe koju sami ulove, a nešto i sami sade. Čamci i gorivo su im neophodni zbog transporta. Mi smo u Amazon nosili sočiva, rižu i farinju, hranu koja je veoma popularna u Amazonskom dijelu južne Amerike. Ostatak hrane smo lovili ili brali. Znam da većina neće podržati, ali sam jeo divlje svinje iz Amazona, žabe, više vrsta majmuna, crve, pirane i još mnogo drugih vrsta riba”, objašnjava.
Ovo putovanje, kaže, nije skupo s obzirom šta je sve doživio i naučio. Da može, više vremena bi proveo sa Matis plemenom, čiji način života ga je oduševio.
“Materijalno su siromašni ljudi, ali duhovno bogatiji od svakoga koga poznajem. Moji trenutni planovi su da se vratim kući, i pokušam da pomognem Matis indijancima kojima treba pomoć u obliku goriva i čamaca da bi mogli lakše da pristupe gradovima u kojima mogu da nađu doktore i prodaju svoje umjetnine kako bi mogli da kupe što im je potrebo da olakšaju život duboko u džungli”, zaključuje Filip priču za Portal Analitika.
