Srećom, iako piše mnogo i često, to ne utiče na kvalitet Stojiljkovićeve rečenice. Dovoljno je da prošetate njegovim blogom i pročitate posljednjih nekoliko tekstova, da vidite da nijedan nije tipski, ištancan, skockan samo da popuni prostor.
Ne, kad Stojiljković piše, njegove rečenice izlaze iz utrobe, rvaju se sa mozgom, vraćaju nazad, obaraju jedna drugu, mire se, sastavljaju – i sele čitaoca direktno u film o kom govori. To možete da vidite u recenziji haotičnog ostvarenja „The House that Jack Bulit“, Markovom nezvaničnom pismu Larsu fon Triru u kom skoro svaka rečenica počinje sa „Jebi se“ – ali i u drugim osvrtima na (ne)djela drugih velikana kinematografije, poput Jorgosa Lantimosa i Paola Sorentina, kao i talenata koji tek počinju, kao što su srpski režiser Ognjen Glavonić i naš Ivan Salatić.
Stojiljković djeluje oslobođeno brige o tome što svijet misli o njemu. U tom smislu je neapologetski drkadžija, baš kao i Duško Dugouško kog će pomenuti u našim „Obrtajima“. Zbog toga je teško ne poštovati Stojiljkovića, ma koliko vas nadrkao, ma koliko se ne slagali sa njim. Jer, ako nam sada nedostaje nešto, fale nam kritike koje se „pišu sopstvenom krvlju“...
FILM
Film koji Vas čini srećnim?
- Dobar žanrovski film na kraju dana, posebno festivalskog. Trudim se da se držim tradicije kad god i kako god mogu.
Film zbog kog ste poželjeli da ubijete režisera?
- Nije li to malo ekstremno? Ja bih nekima samo zabranio rad na određeno vreme. Primer je, recimo, Lari Klark, režiser filma „Wassup Rockers“ (2005), a zločin je to što pokušava da bude provokativan kroz recikliranje samog sebe. Ono što je bilo udarno u „Kids“ (1995) već je u bilo izlizano u filmu „Ken Park“ (2002), a u „Wassup Rockers“ graniči sa nevoljnom samoparodijom.
Film koji uopšte nijeste skapirali?
- Previše ih je, ali recimo da je vrlo svež primer „Annihilation“ (Aleks Garland, 2018).
Koju biste važnu, još nesnimljenu crnogorsku ili regionalnu temu/priču voljeli da vidite na velikom platnu?
- Puno je tek ovlaš dotaknutih tema i neispričanih priča iz starije i novije regionalne istorije, recimo, lupam, bonapartističko doba u Dalmaciji i Boki, ali voleo bih da vidim nešto sasvim drugačije: potpunu fikciju u „backwoods noir“ ključu sa mrežom socijalnih odnosa u maloj sredini kroz koji se naš junak, ili još bolje junakinja probija radi osiguravanja egzistencije.
Omiljeni filmski rivali?
- Rivalstvo je precenjeno, a bez njega često nema dramskog sukoba. Ne mogu da izdvojim jedno.
Upečatljiva filmska scena sa nekom životinjom?
- Na pamet mi pada islandska komedija „Of Horses and Men“ (Benedikt Erlingson, 2013) i scena sa jahačem na kobili i pastuvom koji je dotrčao...
Posebno drag citat iz domaćeg filma?
- Sad bi kao trebalo da citiram „Maratonce“? Ma, bilo koja replika od onih koje svi znamo napamet.
Najneodoljivija „štetočina“ iz animacije?
- Ne mogu, zaista nemam više živaca za animirane štetočine.
Prvi film koji ste gledali u bioskopu?
- Sam ili u porodičnoj varijanti? Ako je ovo drugo, verovatno je bila neka „Čudesna šuma“ ili tako nešto. A da me ubiješ ne mogu da se setim koji sam film prvi pogledao sam u bioskopu...
Soundtrack kog filma bi mogao ili biste voljeli da prati Vaš život?
- Nijedan, a posebno ne neki trijumfalističi intoniran.
Poslije kog filma ste poželjeli da pođete u zemlju u kojoj se odvija radnja?
- Američki filmovi iz kasnih šezdesetih i ranih sedamdesetih, čak i oni koji nisu baš najbolji, ali koji su usnimljeni kamerom Vilmoša Žigmonda ili Lasla Kovača. Njih dvojica su imali taj specifični imigrantski pogled na Ameriku i najbolje su znali da „prodaju“ lepotu, bilo da je reč o šumama i planinama u Montani, vrućem Jugu ili nekom užurbanom velegradu.
Izdvojite tri filmska autora koja biste voljeli da izvedete u provod. U koju kafanu i na koje piće?
- Nemam svoju kafanu, a pića menjam po raspoloženju. Ali, zamišljam sebe sa Džimom Džarmušom, Akijem Kaurismakijem i Ričardom Linklejterom u nekom „dive baru“ u istočnom delu Berlina.
Kako zamišljate proces snimanja filma koji bi Kventin Tarantino režirao na Balkanu?
- Možda je malo preočito, ali zamišljam ga kako ne može da skapira reference iz „Jebo sad hiljadu dinara“, pa stalno nešto ispituje Borisa Dežulovića dok radi adaptaciju njegovog romana.
MUZIKA
Pjesma koja vas podsjeća na prijatelja, partnera ili člana porodice?
- „Supergirl“ od Reamona. Moja žena.
Pjesma koju biste pustili da uz nju dočekate smak svijeta?
- Ne verujem u smak sveta, ali želim da budem sahranjen uz bluegrass standard „Wayfaring Stranger“ u čast filma „The Broken Circle Breakdown“ (Feliks van Groeningen, 2012).
Pjesma koja je himna slobode/hedonizma?
- Slobode ili hedonizma? Uostalom, zašto je muzika tu da nam nudi instantno zadovoljstvo, umesto da nas provocira da razmišljamo? Iskreno, preferiram negativne emocije u muzici, depresiju, sjebanost, suočavanje sa samim sobom. Zato mi i muzički ukus u principu ide u pravcu nekakvog darkeraja, metala, alternative, klasičnog i folk roka, alternativnog kantrija...
Jedna od najljepših pjesama sa imenom u nazivu?
- Dvoumim se između stvari „Severina“ od sastava The Mission i „Laura“ od Fields of the Nephillim. Gotik u najčistijem pojavnom obliku.
Vaša pjesma za karaoke?
- Nešto što može da se odreži i odlaje umesto konvencionalnog pevanja. Nešto od Slipknota, recimo.
Da morate da slušate samo jednog autora do kraja života, koga biste odabrali?
- Apsolutno nemoguće s obzirom na to da muziku slušam stihijski i nikako drugačije.
Domaći autor kog svi obožavaju, a Vi ne možete da ga smislite i/li mislite da je precijenjen?
- Tu smo u dvostrukom problemu. Prvo, domaću muziku uglavnom ne slušam, posebno popularnu. Drugo, baš me briga šta ko o kome misli.
Smrt kog muzičara Vas je naročito pogodila?
- Pitera Stila iz sastava Type O Negative. Sav njihov materijal bio je jedinstveni spoj zdravorazumskih opservacija i strašne, gotovo jezive autoironije i mislim da nisu rekli sve što su imali. A Piter je bio ne samo frontmen, nego i ideolog benda.
Pjesma koja je toliko loša, da je nemoguće ne voljeti je?
- Kako se zvaše onaj rumunski dens hit od pre 15 godina?
Poster koje muzičke zvijezde ste držali okačen na zidu u srednjoj školi?
- Do faksa nisam imao svoju sobu, znači nije bilo postera.
Hoće li nas Kit Ričards sve nadživjeti?
- Kako smo krenuli, hoće.
TV
Serija idealna za kišni vikend?
- Nemam vremena za „bindž“, niti discipline za regularno gledanje serija. Gledam filmove.
Serija koja vas podsjeća na djetinjstvo?
- Definišite detinjstvo. „The X Files“ i „Homicide“ gledao sam kroz celu osnovnu školu, a i kasnije. Volim ih i dan-danas.
Serija koja je zaslužila mnogo veću publiku?
- „Community“. Mada ne leži svakom humor isključivo u referencama.
Serija koju nikada nijeste završili?
- Previše ih je. Zato sam i odustao.
Serija koja je fantastična, ali ima užasan kraj/razradu?
- Pa onda nije fantastična, valjda. Recimo da mi onaj rez pred kraj prve sezone serije „True Detective“ baš i nije legao.
Predmet koji ste poželjeli da imate poslije gledanja neke serije?
- I ovako imam previše stvari.
Najdraži par iz serije?
- Molder i Skali. Bez premca.
Radno okruženje/tim/posao iz serije koje ste poželjeli za sebe?
- Da li se „Top Gear“ računa kao serija? Ali da, voleo bih da taj cirkus vidim uživo i pod time mislim samo na originalnu postavu - Klarkson, Hamond, Mej.
Za koga ste navijali – za Toma ili Džerija?
- Za Toma. I za Kojota protiv Ptice Trkačice. Od tih drkadžija koji se uvek izvuku jedino mi Duško Dugouško nije išao na živce. Valjda zato što je neapologetski drkadžija.
M. I.
