Piše:
Marija Ivanović
Karlos Eduardo Robledo Puk, poznatiji kao „Anđeo smrti“ i „Crni anđeo“, najzloglasniji je argentinski serijski ubica. Zatvoren je od 1973, kada je imao 21 godinu, što ga čini i robijašem sa najdužom kaznom ikada služenom u ovoj zemlji. Osuđen je za 11 ubistava, jedan pokušaj ubistva, 42 pljačke, jedno silovanje, jedan pokušaj silovanja i dvije otmice.
Paklen „opus“, zar ne? Ipak, ovi podaci ne govore najvažniju stvar u vezi sa Anđelom smrti.
Tek kada vidite Karlosovo bebeće lice, (homo)erotične pune usne, zlatne lokne i pogled seksi buntovnika bez razloga shvatate zbog čega je slavni Pedro Almodovar pristao da producira krimić „El Angel“ u režiji Luisa Ortege.
Skrivena ružnoća
Argentinski film, dostupan na repertoaru Sinepleksa, počinje vrlo interesantnim monologom glavnog junaka, kog igra prilično uvjerljivi debitant Lorenco Fero. Karlos se predstavlja gledaocima kao lopov po rođenju, osoba koja ne vjeruje u podjelu stvari na „moje“ i „tvoje“, neko koga sjecikesarenje više zabavlja nego što mu pričinjava materijalno zadovoljstvo.
Na neki način stičete utisak da ćete upoznati čovjeka poput Aleksa (Malkolm Mekdauel) iz klasika „A Clockwork Orange“ (Stenli Kjubrik, 1971). Spremni ste na to da vam se zgadi i da vas šokira, ali i da vas zavede njegovo nasilje. Nažalost, ništa od toga.
Ortega kreće nekim drugačijim pravcem punim rupčaga i trivijalnih replika, od kojih ćete zapamtiti samo jednu, želeći da ih je više takvih: „Svijet pripada umjetnicima i kriminalcima. Svi ostali moraju da rade.“
Glavno pitanje koje je odzvanjalo Argentinom nakon Karlosovog hapšenja glasilo je: „Kako neko tako lijep može da bude toliko ružan iznutra?“ Njegovi zločini odvijali su se početkom sedamdesetih, dok je šira javnost još povezivala kriminal sa fizičkim nedostacima, deformitetima, neprijatnim izgledom. Ortega uopšte nije zainteresovan da odgovori na ovo pitanje, niti da pruži gledaocima širi kontekst, da napravi studiju društva kroz priču o zločincu.
Homoerotski vajb
„El Angel“ ne daje odgovor na pitanje „zašto“, već samo „kako“ – i to na vrlo sporan način, uz izostavljanje nekih detalja koji bi mogli previše ogaditi gledaocima tog slatkastog, loknastog nevaljalka. Na primjer, Ortega potpuno ignoriše jednu silovanu, drugu umalo silovanu djevojku i pokušaj ubistva bebe u kolijevci nakon što je Karlos mučke ubio njene roditelje.
Svi zločini koje čine Karlos i njegov glavni partner u zločinu Ramon (Čino Darin, sin čuvenog Rikarda) orkestrirani su lagano, zabavno, simpatično, zavodljivo, atraktivno. I filovani su velikim muzičkim hitovima kao što je „House of the Rising Sun“, tako da se gledaoci uljuljkaju u njihovu „avanturu“, baš kao da su u nekom Skorsezeovom ili Tarantinovom filmu. O toj vrsti kvaliteta nema ni govora – jer, bez obzira na to koliko su nasilni i opičeni, Skorsezeovi i Tarantinovi junaci nijesu jednodimenzionalni.
Ne udubljujući se u kredo sopstvenog junaka, Ortega je ispustio šansu da izgradi izuzetan krimi-film sa vrlo zanimljivim homoerotičnim uglom. Karlos i Ramon imaju nekoliko vrlo upečatljivih scena, poput one crno-bijele muzičke televizijske sekvence, poziranja sa pištoljima ispred ogledala ili prekrivanja nagog međunožja ukradenim nakitom.
Neuslišena želja
Ove scene su sasvim dovoljne da vidite kako su mogli, da su bolje izgrađeni kao likovi, da zavedu publiku čudnjikavom pljačkaškom filozofijom i homoerotskom strašću.
O potencijalnom, a neiskorišćenom doprinosu sporednih likova, kao što su Ramonovi roditelji (odlični Danijel Fanego i Mercedes Moran), da ne govorimo. Od odnosa koji na početku obećava, kada Karlos uđe u njihovu kuću i pokaže se da je seksualno privlačan i ocu i majci i sinu, na kraju ne ostane ništa.
Ortega je režirao film koji jeste atraktivan, ali suštinski je više nego prazan. To neće smetati gledaocima koji žele površni krimić od kog ne boli glava, ali hoće svim ljubiteljima filma koji traže kompleksnije štivo. Njima će možda i biti krivo zbog toga što Tarantino nije uslišio želju pravog Karlosa, koji i dalje daje intervjue pokušavajući da dobije pomilovanje poslije 47 godina robije, da režira film o njemu, u kom bi ga igrao Leonardo Dikaprio.
Ko zna, možda bi jedan Tarantino mogao da izvuče „zašto“ i da nam pritom pokaže „kako“ je Anđeo smrti sve uradio. Ortega to definitivno nije umio, ako je to uopšte i želio.
Ocjena: 5,5/10
Režija: Luis Ortega Uloge: Lorenco Fero, Čino Darin, Danijel Fanego, Mercedes Moran Trajanje: 114 min
FOTO: imdb.com
