Piše:
Vladimir Maraš
Taman kad sam se ponadao da ću se ovog maja, taman neđe oko Nezavisnosti dne, provozati od Podgorice do Kolašina za jednu kvalitetnu turu sira, i to novim asfaltom koji freško prekriva prvu dionicu auto-puta, ispade stativa.
Neće, vele, to još makar godinu. Ko kasni, nije važno. Ima li makar kakve koristi za budžet od tih potencijalnih penala - okle. Što bi rekao jedan moj drug kad mu stvari idu kontra volje: „Ma nema veeeeze“. Drugi moj drug, duhovit lik, bivši (ama i sadašnji sportista), na privremenom (možda bogomi i trajnom) radu u Los Anđelesu, za ovakve situacije koje u životu tretiramo izrazom „zamalo“, primjenjuje sportski izraz - stativa.
Kad sam shvatio da ću do kolašinskog lisnatog sira morati starom stazom i taljigama, pade mi na pamet da je priča stara nekoliko godina o završetku ovog dijela auto-puta, na kraju ipak - stativa.
Mada, stativa u fazi napada sugeriše da vaš tim napada, da je u ofanzivi, pa je logično nadati se da je „gol u vazduhu“ ili da „samo što nije“. Evo ćemo i to da vidimo, nije daleko. Do tada, za ovu sezonu će nam i ovaj „stari“ put donijeti dobar dio te turističke milijarde koju očekujemo.
*****
Prošlog utorka se zbio i nekada samo evropski, a sada i globalni muzičko-multimedijalni spektakl Eurosong. Da odmah riješimo dilemu, što se tiče naših predstavnika - i tu je bila stativa.
Ruku na srce, tu dobra pjesma nije nebitna, ali očigledno nije presudna. Javna je tajna da se pobjednik ili makar tri najuža kandidata znaju odmah nakon završetka Eurosonga. Kladionice formiraju favorite i ne fulaju mnogo. Dobro, naleti tu neka stativa, čisto da ne bude sve providno, ali u suštini – sve se svede na onu staru o parama i muzici.
Ovi naši klinci bili su simpatični. Iako sam gledao izvođenje pjesme „Heaven“ i nastup D-mola s blagom bojazni zbog njihovih godina i (ne)iskustva, stvar je protekla prilično dobro. Ukupan utisak: osim nekoliko zanimljivih nastupa, kompozicija ili izvedbi poput Čeha ili Slovenaca, muzički kvalitet je ipak u drugom planu. Eurosong je i dalje svetkovina kiča i raznorodnih poljubaca. Ili se tako zalomi godina, što ono vele.
Vazda kad se plekam u Eurosong, padne mi na pamet Portugalac nakon čijeg sam nastupa prije nekoliko godina pomislio da ipak ima nade za ljudski rod i muziku. Nakon toga, nije se dogodio sličan obrt.
Možda utisak bude bolji nakon druge polufinalne večeri u četvrtak, 16. maja, ali ako standard finala bude na nivou prve večeri, piši propalo. Od toliko kompozicija, kompozitora, para koje se ukrkaju u tu rabotu, da nakon svega ne ostane zapamćeno makar tri ili četiri... To govori samo za sebe.
Koncept Eurosong takmičenja sveo se promociju prava različitosti, šou-biznis, momente prilično odbojnog i vještačkog nametanja različitosti, ali glavni sastojak, finalni proizvod za sva vremena – opet stativa.
Vjerovatno postoje kanali u tim evrovizijskim bespućima preko kojih se dobrim pregovaranjem, lobiranjem, podmazivanjem - može obezbijediti bolji rezultat. Ne znam da li nam je to potrebno ili ne, ali da sam u poziciji da nešto odlučujem (što srećom nijesam), tačno bih insistirao da dobijem informaciju koliko to, brate, košta, ta Eurosong pobjeda. Da znamo, da vidimo isplati li se ili ne.
Kad bi kalkulator pokazao da plaćanje možda ima smisla, onda bismo prvo zvali Kineze na razgovor, da ne ulažemo ako će opet bit' nekih nepredviđenih radova ili neplaniranih troškova, jer bez auto-puta ili makar njegove dionice, nema ni napretka društva - u cjelini! I kad kažu kad je to, da garantuju da će tako i biti, da se ne brukamo pred Evropom i Australijom. No, kakve smo sreće, tačno bismo te pare za lobiranje uplatili na neki pogrešni žiro račun, pa bi opet bila - stativa.
*****
Ispali smo iz finala Eurosonga ko zna koji put, i nije to ništa strašno. Ali, nikako da izvučemo neke sistemske pouke, a nije da nijesmo pričali o potrebi da se, makar pod okriljem Javnog servisa, oformi mali funkcionalni muzički sistem, besplatni kreativni prostor za talentovanu djecu koja sviraju, pjevaju ili komponuju.
Tako bi za koju godinu, Javni servis kao nacionalni izdavač i RTV emiter dobio višestruku korist - em bi napravio sebi dovoljno programskog materijala, em bi stvorio ozbiljnu bazu talentovanih klinaca koji će u tom svojevrsnom regrutnom centru steći neka znanja i iskustva.
Tek nakon nekoliko godina takvog, temeljitog i poštenog rada koji se zasniva na interesu cijele muzičke zajednice mogli bismo da se nadamo da će, ako ništa, ta lopta ući od stative - u gol.
