Nije Striković rekorder, ima njegovih sugrađana koji su krv dala 100 i više puta, ali se on izdvaja po tome što je čitava njegova porodica, djeca i braća, pokazala tu vrstu humanosti.
- Ne dajemo krv da bismo se isticali, ne očekujemo ni da nam iko zahvali, ali jeste neobično iz jedne porodice da ima toliko dobrovoljnih davalaca - kaže Striković za Pobjedu.
Krv je dao zvanično 75 puta ali, dodaje, ima mnogo davanja koja nijesu evidentirana. U knjižice Radojica - Šole, Ratko, Vladimir, Blagoje i Mirko, imaju upisano da su dobrovoljno, i to za nepoznatoga, krv dali više od 200 puta. Ako se zna da svako davanje može spasiti nekoliko života, onda je jasno koliko je veliko Strikovića srce. Ostali su vjerni Željezarinom klubu.
- Teško se sva braća iskupe da zajedno daju krv, jedan živi u Bosni, jedan u Novom Sadu..., ali četvorica nas smo radili, makar po nekoliko godina, u Željezari i ostali smo vjerni tom Klubu dobrovoljnih davalaca krvi, nekadašenjem, iako je u međuvremeno osnovan i Tosčelikov. Istina, bili smo na akcijama i po Srbiji, Bosni, svuda... I, svako u familiji, kako stasava, pridružuje se porodici dobrovoljnih davalaca krvi. Moje kćerke Ljiljana i Gordana već su davale krv i bile najmlađe u transfuziji, dogodine će i sin, pa će nas Strikovića, iz jedne kuće, biti osmoro humanista – kaže Striković.
Zadovoljan je što se situacija u oblasti dobrovoljnog davalaštva mijenja.
- Vidim da se u posljednje vrijeme više pažnje posvećuje edukaciji, da sve više ljudi shvata koliko je važno biti dobrovoljni davalac krvi i to je dobro, ali mi smo na vrijeme sve to shvatili i ne kajemo se - priča Striković.
Željezarin penzioner u Ozrinićima kraj Nikšića u slobodno vrijeme piše poeziju, bavi se duborezom i peče rakiju od voća sa starevine u šavničkoj Bijeloj.
I Radojičina kćerka Gordana kaže da je jedva čekala da prvi put dobrovoljno da krv. Objašnjava da se osjeća zadovoljno kad zna da je nekome pomogla i nastaviće da širi ovu plemenitu ideju.
,,Je li to jedan od braće Strikovića?“
Mnogo je anegdota koje se u kući Strikovića mogu čuti, a vezane su za dobrovoljno davalaštvo. Kaže Radojica da se dešavalo i da ih neko nepoznat pozove telefonom i pita je „Je li to jedan od braće Strikovića?“, pa onda, ne izvinjavajući se mnogo, kaže da treba da dođu u transfuziju i daju krv.
- Priznajem, jednom sam rekao „nijesmo mi samoposluga“. Najrađe krv dajemo kada se organizuju akcije, dajemo je za nepoznatoga, znamo da nekome mnogo znači i ne tražimo nikakvu zahvalnost. Tako smo najzadovoljniji - skromno će Radojica Striković.
