Komandant okupacione vojske Milorad Mihailović je o događaju u Trijež-dolu 25. jula 1919. odmah izvijestio nadležne u Beogradu. Naveo je da su noću 25. na 26. jul progonioci na Sutormanu naišli na jednu grupu od 50-60 ljudi i napali je. „Poginulo je 7 odmetnika, ranjena dva i jedan uhvaćen.
Zarobljeni se zove Nikola Popović, rodom iz Bara, došao sada iz Italije sa ostalima. Izjavio je da odmetnicima na Sutormanu komanduje Marko Vučeraković i Krsto Popović, obojica došli sada iz Italije u činu majora. Odmetnika u Sutormanu ima 150, imaju mitraljeze“ („Skrivana strana istorije“, Tom I, 520). Prema V. Antonijeviću, poslaniku Kraljevine SHS u Rimu, odmah po dolasku ekspedicije iz Italije, došlo je do sukoba jedne grupe sa srpskom vojskom u Crmnici đe ih je „poginulo šest, jedan oficir zarobljen, a trideset pobeglo u San-Đovani di Medua, odakle su ih Talijani ponovo prebacili u Italiju“ („Crna Gora u egzilu“, Knjiga I, 286). Nije jasno na šta je Antonijević mislio sa „bijegom“ 30 gerilaca za Medovu jer u drugim dokumentima nema ni nagovještaja da se tako nešto moglo dogoditi.
Hajka
Napad na komite u Trijež-dolu 25. jula bio je tek početak drame. Neprijateljska vojska je 26. jula ujutro krenula iz pravca Pepića prema Loncu, đe su se nalazili Marko Vučeraković, Krsto Popović i ostali, pretražujući sve pred sobom uz pucnjavu mitraljeza, bombi i pušaka („Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića“, priredili Jasmina Rastoder i Šerbo Rastoder, časopis ,,Crnogorski anali“, br. 7-8, 87). Najkritičniji momenti su nastupili 27. jula kada su se progonitelji približili komitama. Vučeraković bilježi: „27. jula, da ne bi pali u ruke vojske koja nas traži, a koja je već prišla blizu Galerije, riješili smo se ići za Sozinu i u 2 sata poslije ponoći stigli smo u Sozini tj. na granici Limskoj i Glodoljskoj (Gluhodolskoj, S.Č.) na tako zvano mjesto Krstati Dub đe smo se odmorili, a naprijed poslali izvidnicu. Kroz nekolika minuta vraća se izvidnica i saopštava nam da se u neposrednoj blizini nalaze Glodoljani (Gluhodoljani, S.Č.) koji čuvaju granicu svoje planine da ne bi ko od naših priješao tamo.
Nemajući kuda da prodremo riješili smo se ostati do noći u jednoj dubodolini po među nekakvih velikih stijena pospali smo sa namjerom da čekamo noć i da noću pokušamo izaći iz ovog blokiranog prostranstva, u svim pravcima postavili smo straže. Glodoljani stoje nepomični na jednom mjestu, samo čuvaju svoju teritoriju, druga vojska koja nas traži silazi niz Lonac k Galeriji, sa velikom pucnjavom mitraljeza bomba i pušaka, tuču sa vatrom sve pred sobom naročito ona neprolazna i zakrivena mjesta, misle da smo neđe u nekoj šumi sakriveni; treća vojska iz Pepića sašla u Limjane a odatle kreću se u pravcu nas razvijenim strojem, odpočeli i ovu planinu prebirati kao gođ i Pepiće, Golik, Čukurijele, Lonac i dr. mjesta.
Čim se ova potonja vojska počela približavati uputili smo se pravo na Galeriju, bez obzira vidi li ko nas ili ne, priješli smo kolski put i ušli u jedan potok kojim se sakriveno može ići do Galerije, stigli smo u blizinu Galerije“ („Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića“, časopis „Crnogorski anali“, br. 7-8, 88-89).
Božo Bećir
Gerilci su se zaustavili na jednom potpuno zakrivenom mjestu đe ih niko nije mogao opaziti i ostali tu do noći. „Sa dosta straha ostali smo nepomični na ovom mjestu do noći, vojska sa svih strana blokirala Galeriju i prilazi k njoj, čim je nastupila noć kom. Krsto Popović i Božo Bećir pošli su u Galeriju da se sporazumiju sa Italijanima o nama, nestrpljivo ih očekujemo da se vrate i da svi pođemo u Galeriju, da se bez straha odmorimo, kroz nekoliko vremena vraća se kom. Popović i Bećir i saopštavaju nam: da nas Italijani neće da puste u Galeriji, iz razloga što će sjutra da dođe komisija i sa njom jedan Srbijanski major da pregledaju Galeriju jer je Srbijanska komanda protestovala da se u Galeriji nalaze Crnogorski oficiri i vojnici koji su došli iz Italije.
Ovaj je odgovor Italijana za nas veoma strašan neznamo što da radimo niti imamo kud da se krenemo, možemo računati da nam je jedini spas u Galeriji, a u svakom drugom slučaju da smo živi ili mrtvi u srbijanskim rukama i rukama Crmničkih izroda. Pokušao sam ponovo sa Božom Bećirom moliti Italijane da nas spasu, nije molba pomagala, noćili smo na istom mjestu. Vojska ologorovana sa svih strana, čuje se glas njihovih komandanata popa Gojnića, N. Plamenca i B. Lekića, razgovaraju kako će sjutra ući u Galeriju i tamo nas naći i pohvatati ... 28. jula, mi se nalazimo nepomični na istom mjestu, vojska prišla bliže, svakog sekunda očekujemo ih na nas, sakrili se u onoj šumi mladoj, treba da ... naiđu na nas pa tek da nas vide, razvidali smo bombe i spremili sve potrebno da ih sa ognjem iz pušaka i bomba više sebe dočekamo. Naišla je oko 9 sati u jutro jedna patrola Srbijanskih vojnika do italijanskog stražara da ga pitanju: „Ima li tamo Crnogoraca“. Njente! odgovara stražar.
Ovi vojnici nešto prošaptaše i vratiše se. Vojska stoji nepomična, čekaju naređenje za ulazak u Galeriju, cio ovaj dan prošao je u očekivanju, vojska čeka dozvolu da uđe u Galeriju jer nasilno ne smiju od Italijana koji ih sa mitraljezom na vrata Galerije čekahu, a mi čekamo samo kad će vojska naići na nas. Neđe oko 2 sata poslije podne zove me kom. Krsto Popović ... prilazim k njemu a on mi daje jedno pismo, čitajući ovo pismo vidim da je kap. Božo Bećir izvršio samoubistvo u Galeriji kod Italijana. U jutro rano Bećir je ponovo pošao kod Italijana moleći ih da nas prime i spasu u Galeriju, a kad su mu molbu odbili izvadio je levorver i opalio ga sebe u prsa, govoreći: „Neću ni mrtav da panem u ruke Srbijanaca“ („Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića“, časopis ,,Crnogorski anali“, br. 7-8, 89).
Izbavljenje
Rasplet ove drame bio je neočekivan. „Noć je nastupila, a vojska je ostala nepomična na istom mjestu, a Talijani nas zovu i saopštavaju nam da možemo ostati u Galeriju dok se vojska raziđe, pa tek onda da idemo đe nam bude volja, večerali smo, a potom pospali da se u ovoj tišini bez straha odmorimo. Talijani zazidali vrata od Galerije ostavljajući samo jedan prozor za mitralješku cijev, kap. Bećir ranjen leži u jednom vojničkom krevetu. 29. jula, u jedan sahat poslije ponoći bude nas Italijani i saopštavaju da odma moramo napustiti Galeriju, jer imaju naređenje da će sjutra Galeriju da obiđe neka komisija.
Ustali smo i bez daljeg objašnjenja napustili smo Galeriju i krenuli se pravo uz Lonac, ni sam ne znam kako, prošli smo kroz logor one vojske neopaženo i izašli na vis, odmorili smo se na Čukurijele, a odatle pošli smo U Žgarbe, tako zvano mjesto u Pepiće. Našim dolaskom ovđe potpuno smo se izgubili neprijatelju, o nama nitko nije znao đe se nalazimo, zemljište na kome se nalazimo neprijatelj je prebrao još 25. i 26. jula i utvrdio da se ovamo ne nalazimo“ („Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića“, časopis ,,Crnogorski anali“, br. 7-8, 89- 90).
Zborno mjesto na Goliku
Vučeraković dalje piše: „Sad nam je trebalo ostati u najvećoj tajnosti, sve dok se vojska koja je u poćeri ne povrati na svoja mjesta, nas bijaše svega 25 ljudi, da bi nam ishrana bila lakša i tajnija učinjeli smo sledeći raspored: 1) Nekoliko Limjanina koji bijahu sa nama uputili smo kod Italijana u Galeriji i na Limske torove da se kod Italijana ispitaju možemo li se ubuduće od njih nadati na ikakvu pomoć u hrani i dr i da se ispitaju o por. M. Božoviću i Barj. Boškoviću. 2) Sve one iz Donje Crmnice uputili smo u Pepiće, da se tamo ishrane za nekoliko dana dok se vojska bude umirila i razišla. 3) One iz Lekića uputili smo na njinu sentu (na njihovo područje, S.Č.). Svima gore rečenim zakazali smo zborno mjesto za 3. avgusta u Golik. Odma poslije ovog razmještaja ja sam sa kom. Krstom Popovićem i ostalim našim drugovima pošao za Golik“ („Memoarsko-dnevnički zapisi Marka Vučerakovića“, časopis ,,Crnogorski anali“, br. 7-8, 90).
