Kako je Portalu Analitika saopšteno iz kancelarije zastupnice Crne Gore pred Evropskim sudom za ljudska prava Valentine Pavličić, u predmetu Despotović protiv Crne Gore podnosilac predstavke je tužbom od 19. juna 1998.godine pokrenuo parnični postupak za naknadu štete pred Osnovnim sudom u Podgorici.
“Presudom Osnovnog suda u Podgorici od 12. maja 2007.godine odbijen je tužbeni zahtjev, dok je presudom Višeg suda u Podgorici od 25. novembra 2008.godine odbijena žalba tužioca kao neosnovana i potvrđena prvostepena presuda. Odlučujući o reviziji, izjavljenoj protiv presude Višeg suda u Podgorici, Vrhovni sud Crne Gore je presudom od 18. februara 2009.godine predmet vratio na ponovno odlučivanje. U ponovljenom postupku, presudom Osnovnog suda u Podgorici od 19. novembra 2009.godine ponovo je odbijen tužbeni zahtjev tužioca, koja presuda je potvrđena 16. aprila 2010.godine od strane Višeg suda u Podgorici. U konačnom, presudom od 1. jula 2010.godine Vrhovni sud je odbio reviziju podnosioca predstavke i potvrdio nižestepene presude. Dana 24. septembra 2010.godine podnosilac predstavke je podnio ustavnu žalbu zbog povrede člana 6 Konvencije, koja je odbijena odlukom Ustavnog suda Crne Gore od 25. februara 2011.godine. Predstavka je podnijeta Evropskom sudu 3. marta 2011.godine zbog navodne povrede člana 6 stav 1 Konvencije usljed prekomjerne dužine građanskog postupka”, navodi se u saopštenju.
Evropski sud je, kako se dodaje, utvrdio da se u konkretnom predmetu dužina postupka ima računati od 3. marta 2004.godine, tj. od dana stupanja na snagu Konvencije u odnosu na Crnu Goru. Predmetni postupak je okončan 1. jula 2010.godine presudom Vrhovnog suda Crne Gore, pa je isti ukupno trajao 6 godina, 3 mjeseca i 28 dana na tri nivoa nadležnosti.
“Ispitujući osnovanost predstavke, Evropski sud je, polazeći od svoje dobro ustanovljene sudske prakse, smatrao da je u navedenom predmetu dužina postupka bila prekomjerna i da nije ispunila zahtjev “razumnog roka”. Stoga je proglasio predstavku prihvatljivom i utvrdio da je bilo povrede člana 6 stav 1 Konvencije. S obzirom na to da podnosilac predstavke nije podnio zahtjev za pravično zadovoljenje, Evropski sud je u skladu sa tim smatrao da nema osnova da mu se dodijeli bilo koji iznos na ime pravičnog zadovoljenja”, ističe se u saopštenju.
U predmetu Bujković protiv Crne Gore, podnosilac predstavke je 22. maja 2003.godine pokrenuo parnični postupak pred Osnovnim sudom u Baru protiv Opštine Bar, radi naknade materijalne štete i izgubljene dobiti. U septembru 2003.godine, podnosilac predstavke je tražio prekid predmetnog postupka do okončanja drugog parničnog postupka, koji je pokrenuo 2000.godine pred istim sudom i koji je predstavljao prethodno pitanje. Nakon okončanja drugog postupka, postupak je nastavljen u januaru 2009.godine i okončan je u oktobru 2010.godine, presudom Vrhovnog suda Crne Gore.
“Evropski sud je smatrao da u navedenim okolnostima, dužina predmetnog postupka nije bila prekomjerna suprotno članu 6 stav 1 Konvencije, posebno ako se uzme u obzir činjenica da je postupak prekinut po zahtjevu podnosioca predstavke, pri čemu je nakon nastavka isti okončan za manje od dvije godine na tri stepena nadležnosti. Iz tih razloga, Evropski sud je odbacio predstavku kao očigledno neosnovanu u smislu člana 35 stav 3 (a) i 4 Konvencije”, naglašava se u saopštenju.
U predmetu Dalmatin protiv Crne Gore podnosilac predstavke je 22. juna 2007. godine podnio tužbu Osnovnom sudu u Podgorici, radi naknade materijalne štete. Odlučujući o tužbenom zahtjevu, Osnovni sud je presudom od 22. aprila 2010.godine odbio isti kao neosnovan. Predmetna presuda je ukinuta odlukom Višeg suda u Podgorici od 28. januara 2011.godine.
“U ponovljenom postupku, Osnovni sud je donio drugu presudu od 26. aprila 2012. godine kojom je ponovo odbio tužbeni zahtjev podnosioca predstavke. Prvostepena presuda je potvrđena 4. juna 2013. godine od strane Višeg suda, a u konačnom i presudom Vrhovnog suda Crne Gore od 8. novembra 2013. godine. Podnosilac predstavke je 6. februara 2014.godine podnio ustavnu žalbu, koja je odbijena odlukom Ustavnog suda od 27. septembra 2016.godine. Podnosilac predstavke se žalio na navodnu povredu člana 6 stav 1 Konvencije zbog prekomjerne dužine trajanja parničnog postupka. Predmet je komuniciran Kancelariji zastupnika Crne Gore pred Evropskim sudom za ljudska prava kao WECL predmet („well-established case-law“). Prethodno podrazumijeva da za činjenični i pravni osnov predstavke Evropski sud ima dobro ustanovljenu sudsku praksu i da je malo vjerovatno da će doći do odstupanja od te prakse. Iz tih razloga uz predstavku je dostavljen i prijedlog za prijateljsko poravnanje”, stoji u saopštenju.
Napominje se da je u pisanom izjašnjenju zastupnik Crne Gore odbio da zaključi prijateljsko poravnanje, iz razloga što je smatrao da u konkretnom nisu ispunjeni uslovi prihvatljivosti predstavke.
“Naime, u pravnoj odbrani zastupnik je Evropskom sudu ukazao da je podnosilac predstavke pogrešno isticao da je prvostepena presuda donijeta nakon 5 godina, tvrdeći da je prva presuda u predmetnom postupku bila presuda od 26. aprila 2012. godine. Polazeći od spisa predmeta koji su dostavljeni Evropskom sudu, jasno je ukazano da je prva prvostepena presuda donijeta 22. aprila 2010.godine, a ne 26. aprila 2012.godine, što je bilo dobro poznato i samom podnosiocu predstavke. Imajući u vidu obavezu stranaka da informišu Evropski sud o svim informacijama od značaja za predstavku, te da nepotpune informacije mogu da dovedu do zloupotrebe prava na predstavku, zastupnik je smatrao da je predmetna predstavka neprihvatljiva u smislu relevantnih odredbi člana 35 stav 3 (a) i 4 Konvencije. Polazeći od činjenica predmeta i iznijetih argumenata, Evropski sud je zaključio da podnosilac predstavke zaista nije dostavio potpune informacije u predstavci i u kasnijim dopisima, niti je dao dovoljnog objašnjenja za neotkrivanje tih informacija. S tim u vezi, Evropski sud je ocijenio da takvo postupanje predstavlja zloupotrebu prava na predstavku, zbog čega je istu odbacio. Navedena presuda i odluke su postale pravosnažne danom donošenja i protiv njih nije dozvoljena žalba”, zaključuje se u saopštenju.
