Све што смо три дана гледали у Скупштини није било ништа друго него непоновљиви и врхунски бал под маскама. Нико од учесника није био у своме костиму, нико није изигравао себе, осим донекле поражени ДПС. Све је остало до краја било лажно и под маскама. Побиједили су лажни Срби и лажни вјерници. Кунем се да од оних који су јаракали толике дане и седмице на литијама, 90 одсто нијесу никакви вјерници, ни их има у евиденцији СПЦ-а, ни међу крштеним ни вјенчаним. Неки, Боже ми опрости, не знају ни гдје је олтар у православљу, а о другоме да не говоримо. Исто тако сам више него увјерен да ни онај Вучуровић, који собом представља најзагриженијег и најфолклорнијег четника, није вјерник. Посебно ми је смијешно колико се наводни црногорски Срби узалудно труде да преправе историју, у којој сви домаћи и инострани извори прецизно наводе да су све историјске битке на тлу Црне Горе, и то са разним непријатељима, водили само Црногорци. Нема ни слова С од Срба.
И опет се испуњава оно што сам и раније говорио: Српска отровна пропаганда увијек може навести Црногорце да блеје, као што је то било на митинзима почетком деведесетих, али да Црногорци не забораве лекцију, поновило се 2020. године. Некад је била ријеч о митинзима за уништење Црне Горе, алијас за велику Србију, а сада за отимање од Црне Горе њених цркава и манастира, њених гробаља, њеног црквеног и манастирског земљишта. Како Србија у својим намјерама није успјела деведесетих, тако неће ни данас, јер тај озлоглашени Закон о слободи вјероисповијести, против којег све српске, великосрпске и антицрногорске институције пуну годину шкрипе зубима – једноставно неће пасти. Неће, јер ако је Закон антиуставан, мора то потврдити Уставни суд, или Венецијанска комисија, или Суд за људска права у Стразбуру. Ни једно ни друго ни треће лажни Срби и лажни вјерници не смију потегнути. Чак ни уз одобрењеДритана Абазовића, који још не зна да је Закон донесен управо због она три члана које би Дритан да мијења. Уосталом, и ако тренутно буде поништен, исти закон Црну Гору чека у блиској будућности.
А сад нешто о пораженој страни: Пораз је више него заслужила! За три деценије своје несметане владавине радила је много за свој џеп, али знатно мање него што је требало за Црну Гору. Кад је истинска црногорска интелигенција вриштала да треба рјешавати црквено питање, не само да је ДПС ћутала, не држећи до сличних гласова, него је немоћни глас црногорске интелигенције презирала. Правила је дилове са туђом православном црквом и уживала у своме властодржачком комфору. Кад су несрећни Црногорци обнављали своју неспорну аутокефалну православну цркву 1993. године, забрањивала им је скупове, прогонила их је и шиканирала, да не говоримо колико је дозвољавала спрдњу у Скупштини на рачун тек обновљене нејаке Црногорске православне цркве?
Кад је протекла власт, а данашња опозиција схватила да ће јој њена омиљена СПЦ сломити врат, тек тада се сјетила да је Црногорска православна црква историјски неспорна, да је треба обновити, али јој све дотле није давала ни одговарајућу материјалну помоћ ни моралну подршку. Није ни даље. Није ни ПЕН-у, ни Матици, ни другим црногорским институцијама. Далеко од тога да је црногорским интелектуалцима, који су о свом трошку писали, запомагали и вриштали, што је по њиховом скромном убјеђењу могло да помогне Црној Гори, понуђено и једно амбасадорско мјесто, или ма какав коњунктурнији положај. Пораженој страни крајем августа текуће године дуго није било стало ни до језика, ни цркве, ни истинског црногорског садржаја, већ формалног оквира који јој је омогућавао довољно власти и довољно заштите да се лично и неодговорно умути у све националне ресурсе. Због свега набројаног треба да се стиди „ваљаности“ противника од којих је поражена.
Јесте, поражени ДПС заслужује много, много више негативних епитета него што смо набројали. Али, далеко од тога да би Црна Гора данас била суверена земља без тог истог ДПС-а. Будите сигурни да би Црна Гора данас била шупак од Србије, јер би такозвану двочлану федерацију, након највише једне или двије године, Срби новим референдумом прогласили за унитарну државу. Ко би други, осим пораженог ДПС-а увео Црну Гору у НАТО алијансу? Да не би случајно то урадили лажни Срби и лажни вјерници?
Па да ли је ДПС заиста поражен? Јесте, у чему је његов пораз знатно дубљи и срамнији. Тим прије што је требало имати мало више државотворне свијести, а мање халапљивости. Највећу иронију која се данас везује за Црну Гору представља свјесно прихваћена обавеза данашње изборне већине да мора слиједити европски зацртани пут ДПС-а. Па, ко је поражен? Наравно, ДПС, али то, изгледа, не значи да су лажни Срби и лажни вјерници побиједили. Они се обилно куцају у побједу, причају оде о новој тек створеној слободи, а морају, што наравно и свјесно прихватају, да ходају убудуће само путевима које је зацртао ДПС. Има ту нешто што побједници нијесу успјели да најбоље разумију.
Ето, говори се о лустрацији, почев од раних деведесетих година? Тачно је да се ДПС својих деведесетих година и својих тадашњих грјехова не може одрећи. Но, нека не заборављају данашњи побједници да вуку знатно тежа гвожђа гријеха на својим ногама, јер су тражили наставак убијања кад је ДПС успостављао мир, цмиздрили над чињеницом да Црна Гора није бомбардована, урнебесали због тога што је Црна Гора признала Косово, или прихватила ноторну чињеницу да је у Сребреници извршен геноцид.
Прикочите мало, побједници! Далеко од тога да се појединци из ваших редова нијесу дохватили дијела плијена транзиције. Плус оне не мале паре које су, у повећим торбама, али само на руке, стизале што из Београда, што из Москве. Некако им се прилично нездраво губи траг?
