U knjizi “Nedovršena priča” Aleksandar Sekulović objavio je izbor iz polemika sa ekstremnim desničarima, nacionalistima, antikomunistima, neočetnicima i sličnim prikazama, objavljivane u rasponu od pola veka. Jedna nit se provlači kroz gotovo sve polemike Aleksandra Sekulovića, a to je karakter njegovih protivnika. Gotovo po pravilu, u pitanju su ljudi bez morala, potpuno nezainteresovani za istinu, svesni obmanjivači, profesionalni propagandisti, lažovi iz interesa, opsenari, cinični krivotvoritelji činjenica. Borba je neravnopravna. Sekulović se svojim protivnicima obraća argumentima, faktografijom, logičkim raščlanjivanjem teme, golemom erudicijom, pouzdanim poznavanjem pojave o kojoj piše, nastojeći da utvrdi istinu, što nije nimalo lak posao. Na sve to protivnici odgovaraju fantaziranjem, ideološkim floskulama, otvorenim lažima, izvrtanjem činjenica i ruganjem ljudskom razumu.
U “Rečniku srpskohrvatskoga književnog jezika” pod odrednicom “polemika” stoji: “oštar spor, prepirka (pismena ili usmena) pri ocenjivanju kakvih pitanja (književnih, naučnih, političkih i sl.) između dva suprotna mišljenja”. Međutim, u “Nedovršenoj priči” je belodano da autor ne raspravlja ni sa kakvim mišljenjem, to je zapravo sukob mišljenja i svesnog odbijanja da se misli i spozna, ukratko – prosvetiteljstvo protiv opskurantizma.
To je vidljivo još od prve polemike u knjizi, gde se razotkriva da Kosta Čavoški i Danilo Basta pod izgovorom traženja veće slobode štampe zapravo zahtevaju javni prostor za nacionalističku propagandu. Korisno je videti da su ovdašnji nacionalisti pre više od pola veka imali istu strategiju kakvu danas na globalnom planu sprovode Ilon Mask i Džejms D. Vens. Još jednom se pokazuje kao tačna opaska Danila Kiša da je nacionalizam “ideologija banalnosti”, a to važi i za srodne ideologije, populizam i fašizam.
Sekulović više puta citira rečenicu Radomira Konstantinovića, izrečenu 1992, u vreme eksplozije srpskog nacionalizma: “Nema razgovora sa ludilom“. Ovu svoju misao Konstantinović će dodatno razraditi devet godina kasnije u tekstu “Vraćanje Sarajevu”, definišući suštinu nacionaliste i nacionalizma: “Kada on kaže da te ne razume, jer govori drugim jezikom, a vrlo dobro te razume, on je čovek koji neće da te razume. On je čovek koji neće da razgovara. Tu onda nema nikakvog razgovora, pa ni političkog. Nacionalizam isključuje razgovor. Nacionalizam je terorizam. On ne da govor. Govor je a priori suprotan nacionalizmu, zato što je nacionalizam apriorizam”.
Sekulovićeve polemike pokazuju da isključivanje razgovora, nepristajanje na bilo kakvu komunikaciju, na razmenu mišljenja (bez čega nema traganja za istinom) – nisu karakteristični samo za nacionalizam. Ista matrica se ponavlja i u tekstovima koji su nastali povodom raznih lažipriča antikomunista, četničkih revizionista i pristalica crnogorskih litija. U završnim polemikama koje govore o kleronacionalističkom pohodu na Crnu Goru, o srpskom hegemonizmu koji negira crnogorsku državu i naciju – pokazalo se da su i mnogi deklarativni zagovornici demokratije, protivnici Vučićevog autoritarnog režima i nezavisni intelektualci, oni koji bi trebalo da zagovaraju evropsku Srbiju – podjednako skloni izvrtanju činjenica, manipulacijama i propagandi.
Takođe, Sekulović razotkriva tobožnje demokrate kao pristalice srpskog nacionalizma, bar kad je u pitanju odnos prema Crnoj Gori. U polemikama sa ovim delom javnosti Sekulović uporno logički objašnjava elementarne stvari, na primer da Vučić i Đukanović nisu saveznici, da su litije izliv kleronacionalizma a ne težnja za demokratijom, ali uzalud – naše antirežimske perjanice podjednako su neprobojne za argumente i fakte kao i najekstremniji nacionalisti ili neo-četnici. Zapravo je ovaj deo Sekulovićeve knjige najporazniji, jer obelodanjuje dubinu problema koje ima naše društvo. Mogao bi se odatle izvući dalekosežniji zaključak da su nacionalizam i srodne ideologije samo maske koje navlači ovdašnji dominantni duh koji je Konstantinović nazvao “duhom palanke”, a čiji je vrhovni princip – “načelo prevare”.
Upravo taj princip prevare odlikuje Sekulovićeve protivnike, a on vešto i ubitačno razobličava njihove jeftine smicalice. Na primer, u tekstu “Propaganda maskirana u književnost” koji govori o romanu “Dželat” Slobodana Gavrilovića, nastalom na osnovu ispovesti Vidana Mićića iz Užica, “partizanskog dželata” koji je navodno ubio 2.000 ljudi – Sekulović u nekoliko jednostavnih poteza dokazuje da je reč o najobičnijoj prevari. Mićić je zaista bio izvršilac smrtnih kazni, ali se radi o čoveku koji je oboleo od manije veličine, pa su priče o broju ubijenih potekle iz njegovih bizarnih kafanskih hvalisanja. Uostalom, jednostavno je utvrditi broj osuđenih na smrt tokom Drugog svetskog rata, sve stoji u arhivama, ali Gavriloviću ne pada na pamet da se bavi činjenicama, jer onda ne bi mogao da iskonstruiše laž o masovnim ubistvima i partizanima kao osvedočenim zločincima.
Isti svetonazor demonstrira i Slobodan Prvanović iz Instituta za fiziku, pokušavajući da diskredituje Vučića koji je govorio pred praznom salom, izmišljajući da je i Tito svoje „istorijske govore“ u Ujedinjenim nacijama držao pred praznom salom. Ovu izmišljotinu Sekulović pretvara u prah i pepeo navođenjem faktografije: “Tito je svega dva puta govorio na Generalnoj skupštini OUN, 1960. i 1963. godine, i oba puta pred dupke punom salom”, a zatim u nastavku objašnjava nesrećnom fizičaru Titov međunarodni značaj, da bi na kraju zaključio kako se ne može porediti državnik svetskog formata sa vođom fudbalskih navijača.
Sličan duh provejava i iz tvrdnji raznih desničarskih intelektualaca i crkvenih lica kako su Tito i socijalizam odgovorni za zločine iz ratova devedesetih godina. Sekulović ovom podlom podmetanju suprotstavlja gorku ironiju u tekstu “Titovi generali nisu očevi haških kandidata“, pišući kako bi dotična gospoda mogla u to da ubede susede i zapadni svet “pod uslovom da se svetskoj i susednoj javnosti objasni da je pokolj u Srebrenici organizovao lično Tito, da je on komandovao u razaranju Sarajeva, Vukovara i Dubrovnika; da je tezu o tome kako Srbija gubi u miru a dobija u ratu izmislio Edvard Kardelj”, itd.
Sekulovićevi oponenti vode rat protiv stvarnosti, služeći se svim sredstvima, u upornom nastojanju da prevare egzistenciju. U tekstu “Velike stvari i sitne špekulacije” autor se osvrće na pokušaje novinara “Vjesnika” Krešimira Fijačka da diskredituje Gorbačovljev sporazum sa SAD-om o smanjenju raketnog naoružanja, te dolazi do sličnog uvida kao Konstantinović u “Filosofiji palanke” – kako novinar “pokušava da čitaocima naturi sopstveno shvatanje politike kao velike kockarnice u kojoj se samo radi o tome ko će koga prevariti”. Takvo poimanje politike i celokupne društvene i ljudske stvarnosti neminovno dovodi do stvaranja carstva privida i opsene u kojem se više ne zna ni šta je laž a šta je istina, niti takvi pojmovi uopšte imaju ikakvo značenje.
Zato polemike Aleksandra Sekulovića predstavljaju mnogo više od tekstova koji “imaju određenu dokumentarnu vrednost”, kako sam autor kaže – oni su bitka za stvarnost. Ta bitka je počela mnogo pre našeg rođenja i neće se okončati s nama. Nedovršena priča se nikada ne završava.
