Desilo se, po ko zna koji put, u potonjih 20-tak godina, da „opozicija“ državi uspije, da sačuva pozicije vlasti u toj državi. „Opozicija“ su ona gospoda, koji bi da mijenjaju, ali tako da ništa ne promijene, liše njih na čelnim funkcijama. Po ko zna koji puta na svijetlo dana ispilje se istina. Nijesu oni ni za kakve promjene, makar ne na polju vaspostavljanja legalizma i istinske demokratije. Oni bi samo i isključivo vlast ogoljenu, nekontrolisanu isto kao i ovi protiv koji se, kobajagi bore, jer oni nebiše da ih mijenjaju, oni bi isključivo i jedino da ih zamijene, da nastave đe oni stadoše.
Da me ne bi đe ko pogrešno shvatio, ovi što po svojoj slobodnoj volji padaju su „opozicija“, a ovi što bi da nešto Pozitivno promijene i Socijalizuju Narod - Predobri, da bi se đegod i oni kakve ’rane privatili, su stvarna opozicija vlasti, koju trebam i koju želim.
Demokrate po pizmi: Prije nepunih dvadesetak dana napisah, u jednom mailu, prijateljima: Citat „... Nemojte zamjeriti na poimanju, ali za moju malenkost, Mandić, Medojević, Bulatović & Co, su samo demokrate u odnosu na nivo pizme prema jednom čovjeku i ovoj državi ...“ kraj citata. Danas, ne na ponos, jer tako bih volio, tako sam želio, da nijesam u pravu, već na moju ličnu ogromnu žalost, još jednom, ko zna koji put, pokaza se da naš problem nije g.Đukanović, već upravo ova „opoziciona“, frontovska i to demokratska, po sopstvenoj „volji i kazivanju“, družina, koja je svojim bitisanjem u ovo naše vrijeme, najbolji garant da se nikad i ništa, ođe neće na bolje promijenit.
Prosto mi je više muka od raznoraznih „opzicionih demokrata“, kojim je nivo demokrartije poistovjećen sa nivoom pizme prema ovoj državi, naciji kojom bi da vladaju i jednom čovjeku, koga bi da zamijene. Muka mi je od „slobodnih intelektualaca“, likova, posvađanih sa samim sobom i sa svim koji to ’oće, a koji bi da mire ovaj narod, koji između ostalog, nit je sa samim sobom, a bogami ni sa nekim drugim u svađi. Molim gospodu iz te zabrinute družine, a bogami, po pravilu i veoma zbrinute, nemote nas više mirit, jer nema toga što će nas posvađat, kao vaše mirovne poruke.
Bože idile, kako šćaše bit, da ne bi ovih narandžastih, “ko ih glasa naljet ih bilo i đe se nađoše”, rekli bi moji Zećani. Taman kad mišljaste da ove socijaliste pospremiste, da vam ne smetaju, ispilješe se nekakvi pozitivci da vam snove unerede. To je Nepravda, ponavljate kao i jedno pile, vazda kad ne bijaše po njegovom, nekad davno u jednom crtaću.
Poštovanje simbola uslov svih uslova: I da ne dužim, iskreno se nadam da se nikad neće desiti u Gori Crnoj, da neko vrši vlast, a da ne priznaje za svoju državu, zastavu i himnu crnogorsku, ne bar dok je ovih što se crnogorcima po porijeklu, a ne po funkciji, zovu i pišu. Ovi kojim u Crnoj Gori najviše smetaju najljepši stihovi himne, koji je veličaju, jer ih, kako zbore, napisa S.Drljević, fašistički kolaboracionist.
Istovremeno im ne smeta i zaboravljaju da spomenu, da je taj gospodin, u svojoj mladosti bio saborac, njihovih prethodnika, na potiranju Crne Gore i Crnogoraca, dok ne viđe što je učinio. Ne smeta im, što uporno biše da sagrade spomenik pravosnažno oglašenom ratnom zločincu, fašisti i četničkom vojvodi Đurišiću, koji je tog istog fašistu Sekulu, od kojih im glas u grlu zamire, prizna 1945, za vrhovnog komandanta. Ne smeta im što njihovi vjerski oci u Pljevljima za svece proglašavaju ratne zločince. Ali im smeta stih koji veliča Crnu Goru i ne poje, „... najmudrijoj srpskoj glavi“, ako se ne varam.
Razriješen odnos etike i estetike: Ne znam da li vredi spominjati, da je dilema, odnosa etike i estetike podavno, neđe u vrijeme antike, razriješena. I nesporno utvrđeno da nijesu kauzalno vezani. Etičnost činjenja Sekule, ne može biti mjera estetike stihova tog istog Sekule, tako nas, bar, uči tamo neka filozofska nauka, koja se ovim dilemama bavi.
Stoga će, nadam se, ovih vedrih novembarski dana razvedrit i nad Crnom Gorom, i iskreno se nadam Pozitivci jednom za sva vremena odreć mogućnost da Crnogorcima pomažu u promjenama oni koji im ne priznajui ni vjeru, ni naciju, himnu, zastavu i državu. Poštovana gospodo pozitivci, probajte da ne rušite, probajte da nešto mijenjate, a to se može. I bez rušenja, kako rekoste u kampanji može se na bolje ići, jer vi rekoste, a ja vam povjerovah da mislite, da se mijenjati može ne samo revolucijom, već i evolucijom. Molim pokažite!
Za kraj, završio bih citirajući, a kog drugog do Vladiku Rada, i ponudio mogući odgovor pozitivaca u Nikšiću, ovijama „demokratama“, koji bi sa 24 odsto, da vladaju i upravljaju sa 55 odsto onih koje ne priznaju ni po čemu, osim po „glasu“ i procentu: „Spušta smo se mi na vaše uže, umalo se uže ne pretrže, od sada smo bolji prijatelji, u glavu nam pamet ućeraste!“
