Kako se Dan državnosti Crne Gore poklapa sa datumom antifašističkog ustanka 1941. predlažem da za taj dvojni jubilej pogledate film Bitka na Neretvi (1969) Veljka Bulajića. Vrhunac perverzije, reći ćete. Koga sada zanima ideološka propaganda jedne propale države na dan proslave obnovljene crnogorske državnosti okrenute budućnosti, modernosti i Evropskoj uniji? I šta će nam uopšte taj prazni i preskupi spektakl eksplozija i parola? Koga je danas, u doba virtualizovane realnosti, briga za sve te štuke u niskom letu iznad maketa multietničkih bosanskih sela, reke tenkova u slikovitom pohodu i slikane iz vazduha u zmijolikim kolonama i nasuprot njih, kao kontrateža, svi ti izgladneli, odrpani i beznadežno desetkovani partizani, koji pevaju u požaru spaljenih sela vatrenim pogledima partizanske pesme ne bi li prkosili mnogo nadmoćnijem neprijatelju?
A još manje nam trebaju afektivni kadrovi Sergeja Bondarčuka, sovjetske super zvezde toga doba ovenčane Oskarom za Rat i mir (1968), kako po vrletima i naspram olovno-sivog neba komanduje Titovim topovima kao da su mu nezbrinuta deca. Ali baš tu se krije i prvi od razloga da baš u vreme ove razorne pandemije, i čudne vrste vanrednoga stanja koje pledira da to nije, u vreme dolazeće oskudice i poljuljanih moralnih kriterijuma, parohijalne ostrašćenosti i parlamentarne antiparlamentarnosti, Dan crnogorske državnosti uveličamo sa Bulajićevim epskim poduhvatom, verovatno najskupljim filmom ikada snimljenim u SFRJ. Jer nije ovde samo reč o gargantuanskom budžetu koji je jedna, mala komunistička zemlja na ivici ili u prvoj senci Gvozdene zavese uspela da skupi za jedan film. Nije čak ni reč o čudu ambicije, o zasenjujućoj grandomaniji, ali i očiglednoj grandioznosti svakog aspekta Bulajićeve produkcije, od formata filma od 70 mm pa sve do hiljada i hiljada statista koje je dala JNA.
NAPREDNA MISAO
Reč je, pre svega, o tome da se iza faraonskog budžeta krila jedna napredna predstava o svetu, njegova vizija i vera koja je i dan-danas aktuelna, baš zato što je postala tako napadno i brzopleto demode. Kroz proslavu antifašističkog otpora, kroz slike gerile u pokretu i civila koji stradaju zbog nje i sa njom, ali žele slobodu po bilo koju cenu, Bulajićev film nudi viziju sveta koja je zapravo i danas razumljiva svakom čoveku na planeti Zemlji i bez obzira na polnu pripadnost, rasu, starost ili naciju. Želja za slobodom je ono što povezuje ovde Titove partizane sa globalnim selom limitiranih sloboda, kao i sa svakom ugroženom grupom ljudi koja stremi emancipaciji. Ali, baš ta želja za samosvojnošću kao činom prevazilaženja sebe, za tim nečim u vazduhu i nadohvat ruke što svima manjka i izmiče, isto tako, ne samo da vezuje civile sa ratnicima, nego i spaja ono iskonsko, vanjezičko u pogledu junaka sa levičarskom mašinom simbolizacije bilo gde i bilo kada. Drugim rečima, ne samo da Bitka na Neretvi ima univerzalni karakter, ona ima i epsku i antičku dubinu u sebi, dubinu kolektivne traume nedostajnja ljudskih prava u brutalnom svetu interesa moćnika, u antinjegoševskom svetu gde snaga leži u topuzu i sve bazdi na nehumanost.
Ali, isto tako, treba odmah primetiti i to da je borbeno-levičaska vizura iz koje Bulajićev film prikazuje stradanje i žrtvovanje gerile u bosanskim brdima posve lišena bilo kakve retrogradne potrebe za krvnom osvetom i za revanšizmom. Uprkos sveprisutnoj smrti partizanski kolektiv, žene i muškarci u uniformi ili u potrazi za njom, često gladni, bez cipela i u groznici tifusa zajednički ne gledaju nazad, već hrabro streme još nepoznatom, bez mnogo zazora ili straha. Partizani nisu tu samo ratnici čiji je posao smrt, oni su agenti jednog novog poimanja slobode zasnovane na solidarnosti, bratstvu i samožrvovanju. I baš zato nije ni čudo da se u Sarajevu u vreme snimanja Bitke na Neretvi skuplja glamurozna svetska elita željna eksperimentalne modernosti koju Titova Jugoslavija nudi na svakom koraku. Sofija Loren, jedna od najvećih zvezda toga vremena, je tu, a tu je i Omar Šarif, internacionalna zvezda poznata iz filma Dejvida Lina Lorens od Arabije (1962), ne da bi igrali u Bulajićevom filmu, već da bi mu prisustvovali, da bi mu bili svedoci i bili deo scene i atmosfere.
FILM I DOGAĐAJ
I Bitka na Neretvi teži baš toj vrsti spektakularnosti koja oduzima dah, koja nije samo film već i događaj. Otuda i glumačka podela koja bi danas bila nezamisliva i kao da je nastala u snu nekog poluboga sa druge planete. Osim već pomenutog Bondarčuka koji igra Martina, tu je i holivudska zvezda Jul Briner proslavljen kao kralj Mongkut u brodvejskoj produkciji „The King and I“, koji ovde tumači eksperta za eksploziv, generala Vladu Smirnova. Briner će se par godina posle uloge u Bulajićeom filmu, isto tako, pojaviti i u distopijskom trileru West world (1973), gde će čudna plastičnost njegovog lica poslužiti kao maska smrti kauboja-robota, revolveraša u crnom, koji ubija nasumice koga stigne, ubijanja radi. I baš taj nehotični distopijski aspekt koji spontano zrači iz Brinerove pojave i u Bitki na Neretvi danas može da doprinese čitanju partizanskog ratnog filma kao skrivene futurističke, postmoderne metafore. Jer, zar Bitka na Neretvi nije na neki način preteča Ratova zvezda (1977) Džordža Lukasa? I nije ovde samo reč o block buster konceptu produkcije koja je kao celuloidni zabavni park smišljena da samom svojom veličinom obori gledaoca sa nogu. Reč je i o nečem iskonskijem.
Kada ogolite priču o partizanskom otporu fašističkom teroru, zar ne dobijate time i arhetipski sukob dobra i zla? Na jednoj stani imate ratnu mašineriju mraka i udružene falange strave i užasa - ustaše, četnike, italijanske fašiste i hitlerovske naciste, a na drugoj strani šarenoliku bratiju boraca za slobodu po bilo koju cenu. Zavojevači su u Bulajićevom filmu u crnom i kreću se drugačije od partizana koji su slabo uvežbani za frontalni sukob i jakih su individualnosti. Nacističke horde svojim pokretom kroz bosanski krš tako stvaraju posebnu geometriju užasa koju Bulajić podcrtava širokougaonim objektivom i večitom jukstapozicijim prvog i drugih planova, i mizanscenom koja stvara tenziju između prostora i bića. Dok uloge dva komična, slapstick robota C3P0 i R2D2, koji svojim mehaničkim različitostima i greškama u prevođenju ljudskog ponašanja na nivo elektronike, u Bulajivećom filmu svojom pojavom anticipiraju Srbin i Hrvat, koje tumače Ljubiša Samardzić i Boris Dvornik. Prizor braće po oružju je, inače, izgleda sveprisutni leitmotif u partizanskoj ikonografiji, od stripa Mirko i Slavko sve do kultne TV serije Otpisani.
KONAČNI HORIZONT
Ali baš ovaj klišetirani pokušaj humanizacije partizana putem bezazlenih grešaka u koracima je vrsta lakanovskog sinthoma, odnosno konačni horizont svakog drugog dozvoljivog uživanja u ljudskim protivurečnostima na koje je Bulajić spreman. Tako da i pored toga što u filmu Bitka na Neretvi on poseže za jakim, operetskim emocijama, Bulajićevi junaci nikada ne dosežu patos, niti emocionalnu silinu Ahilovog gneva u Homerovoj „Ilijadi“. I taj nedostatak konačne ljudskosti u vezi sa bogovima sudbine, ljudskosti koja sebe dovodi u pitanje sagorevajući u strasti svih svojih ljudskih nedorečenosti, je ono što je terminalna Ahilova peta ne samo Bulajićeve vizije, nego i cele Titove Jugolavije, čiji se raspad na neki način već nazire u Bitki na Neretvi. Drugim rečima, poetska imaginacija je ono što nedostaje Bulajiću, baš kao što je politička maštovitost nedostajala SFRJ.
Aleksandar Pope, pesnik i satiričar, kaže za ,,Ilijadu“ da se u njoj sve kreće i sve živi i sve je stavljeno u akciju. Ali baš to što ima „Ilijada“ a što nedostaje Bulajićevom filmu, paradoksalno, može da nam danas posluži kao putokaz za novo promišljanje budućnosti Crne Gore kao društva i države, vizije i kulture. Jer šta se dešava sa slobodom kada se ona jednom osvoji? Kako slobodu pretvoriti u stalno stanje duha i duhovnost, u činjenicu na živom terenu, i činjenicu koja traje? U vremenu koje dolazi, više nego partizanska vizija boljeg sveta trebaće nam, zapravo, etičko vizionarsvo Homerovih heroja polubogova, njihova veza sa iskonskim, i neumoljivim, sa smelošću da se ide do poetskog kraja i da se mašta bez daha. Jer klimatske promene, pandemija korone i politički ekstremizam koji idu zajedno i ruku pod ruku su nas već vratili u svet elementarnog zračenja i isijavanja, u zonu magle rata i primordijalnih simplifikacija.
