У својој књизи Горки талог искуства Данило Киш је записао: Кад буду сви роктали својим свињским срцима, посљедњи који ће се још гледати људским очима и осјећати људским срцима, биће они којима не бијаше страно искуство умјетности. Црну Гору као и сваку земљу може спасити од себе и од других све ургентније посезање за цивилизацијским, културним, кодовима у спонзорству са аутентичним насљеђем. Дакле, оним пробојима провинцијских стега који ће имати своје огледање на европској културној мапи.
Таквих бисера смо имали и у прошлости, имамо их и данас и овђе али их од заглушујућих, антицрногорских позива на некакву традиционалну Црну Гору не примјећујемо и не представљамо на прави начин. Извјесно је, међутим, да само оно што нам је данас елитно у стваралаштву, а што је на трагу оног што је мејнстрим црногорске државне стратегије је једини отпор оним који би Црну Гору да држе у вјечитој провинцији и колонији. Да јека гусала буде њен једини знак препознавања.
Питање је, заправо, зашто неки бриљантни, парадигматични, досези постреферендумске, а и пријереферендумске Црне Горе, немају адекватну, дисперзивнију, рецепцију. Зашто неки примјери тог новог и најновијег сензибилитета у националној култури, ипак, немају доминантну јавну фокализацију. Остају на дневној траци у статусу уравниловке. А, реструктурализација која нам се десила у књижевности, позоришту и другим областима стварања, прије свега у естетском дискурсу, с краја прошлог и почетком овог миленијума, је феномен како у културолошком тако и у свеопштој констектуализацији транзиционог самоспознања. За то нам не може бити нико крив осим нас самих и нашег страха од самих себе и неодлучности да оном што нас вуче из паланачких стега дамо и садашњу и футуристичку предност. Тоталну афирмацију. Као да је талог средњевјековља, често, гласнији од талога будућности.
Crnogorska baština uzurpirana
У име тога, када је ријеч и о овом, или било ком другом тексту, не може, а да се не каже, како је просто невјероватно на шта је спала Црна Гора ових дана и времена пресудних за њено опстајање на универзалним принципима модернитета у чему је била дефицитарна вјековима. Несхватљиво је да је дозволила да је група попова, узурпатора црногорске духовне баштине, већ тридесет година, скоро институционално уградила фашизирано православље проглашавајући све што није традиционализам, све што је ново и неизбјежно, за антицрногорство и антисрпство, презирући и Црну Гору и Црногорце.
А ријеч је, свакако, о групацији, углавном извањаца, на челу са првосвјештеником [лидером] којему је милији микрофон и телевизијске камере, естрадно присуство на јавној сцени, властољубље, шоуменство, него прави олтар. Ове сиве еминенције с неподношљивом лакоћом пркосе цивилном друштву, Црној Гори која мисли својом главом, и “Ђиласовим копиладима” (боље да смо и Ђиласова него Немањина) да то постаје подметање ломаче. Црну Гору је снашло чудо веље од биготизма, етнофилетизма, геостратешког таргетовања под изговором спасења тзв. вјерног народа. Јесте, питање је комплексно, чворно, запуштено, ужилило је што није смјело да се деси, али ако се мрчимо морамо и ковати. Имамо за то све аргумент и историјске и демократске. И за спољну и за унутрању јавност.
А који су то горе наговијештени топоси, или макар један дио њих, нашег извлачења, мукотрпног, из сопствене инфериорности, и традиционалног комплекса аутсајдерства.
Нове естетике
У посљедњих једанаест година, дакле од 2009. године када је Европска унија успоставила књижевну награду EUPL чији је циљ промовисање талентованих младих писаца из цијеле Европе и превођење њихових књига, три црногорска писца добила су ову награду: Андреј Николаидис је добио признање за роман Син 2011, Огњен Спахић 2014. за прозу Глава пуна радости и Александар Бечановић за роман Arcueil 2017. Овогодишњи кандидати за ово европско вредновање националне литературе су - по предлогу Мисије Европске уније у Црној Гори, млади писци, писци стасавали на тековинама Нове црногорске књижевности, Мило Масоничић за роман Крај смјене и Стефан Бошковић за роман Министар.
Црногорска књижевност је, коначно, стигла и на америчко тло. Недавно је, наиме, часопис Трафика Европе број под називом Мистериозни Монтенегро објавио радове Милована Радојевића, Тање Бакић, Александра Бечановића, Лене Рутх Стефановић и Оље Раичевич Кнежевић. Издавач часописа је Универзитет Пенсилванија. Као продукт репрезентативног трансформисања црногорског позоришта у односу на традиционалну рецепцију, незаобилазна је прошлогодишња представа Хамлет у режији Ане Вукотић. Зашто? Зато што је то једна од идиома црногорског постмодерног позоришта, његов изласка из закуцаних матрица, и заправо, наставак неких тенденција које су у прошлом вијеку имале функцију субверзивности и отварања врата за нове естетике. [Једна од њих је и Хамлет Слободана Милатовића из осамдесетих година, ДОДЕСТ].
Овог пута та ишчекивања добила су испуњење на начин који није испод нивоа многих тумачења Хамлета на европским сценама. Добили смо Црногорског Хамлета читљивог и на интернационалној сцени. Требало би само да се неко побрине о том преусмјеравању реда вожње наше културе. Такав је случај и са неким другим представама два наша централна театра. Дакле, прешли смо на једвите јаде Рубикон тако да више нијесмо, вјероватно, једино национално позориште у Европи које на свом репертоару није имало Хамлета. Пробили смо наше згучене видике и пробили менталитетску скрајнутост по којој је Хамлет био чудо веље, нешто за што још нијесмо дорасли, зрели. Можда би и ова представа добила на евро - сцени макар дио онога што се о представама Балканске царице, тој класичној балканској причи, писало послије извођења у Бечу, Лондону, Париза и Петрограду.
И на крају, опет, више него примјера ради: Да није било Факултета драмских умјетности на Цетињу никад не би смо виђели ТВ серију Божићњи устанак коју одрадише, без имало оклијевања и страха и мане од већ познатог етикетирања Жељко Сошић и Јована Бојовић. Снимише и на виђело изведоше једну од најсакриванијих страница црногорска историје.
Извјесно је, наиме, све више да само младо покољење, као што је то чињело у протекле три деценије, са својим интелектом, идентитетском самоосвијећеношћу стеченом на домицилним катедрама може нас ослобађати инфериорног и колонијалног духа.
Боx: Уписани важни датуми
Прво постављање Хамлета љета господњег 2019. године остаће запамћено као повијесни датум у Црногорском националном позоришту. То се десило ни мање ни више него послије сто четрдесет година позоришне традиције у Црној Гори, односно, од прве изведбе једног позоришног комада у Зетском дому, илити Краљевском позоришту на Цетињу. Крај прошлог вијека је, свакако, био у знаку тоталне позоришне деконструкције Горског вијенца у режији Бранислава Мићуновића. Прворазредни чин естетске елоквенције. Био је то истовремено један од првих наступа младих глумаца, студената прве генерације ФДУ на Цетињу.
Боx 2: Матица супститут за ЦАНУ
Што рећи, поред других, примјера оскудности приљежније, активније, афирмације онога што нам се, ипак, деси, али се остаје на нивоу рутинске перцепције. Региструје или не региструје, проблематизује не проблематизује. Такав је случај и са Матицом црногорском и њеном издавачком дјелатношућу. Она је цио један супститут за Црногорску академију науке и умјетности. Њене књиге би требало да имају државну не интерну промоцију. Камо, заправо, среће да је књиге из области историографије, науке, публицистике, лингвистике, историје књижевности и културног насљеђа још давно издала Црногорска академија наука која је, својевремено, само за један апартни пројекат добила миллион и више еура.
