Pres služba Svete Stolice je pre devet dana, 17. maja, objavila ,,Protokol za razmatranje navodnih natprirodnih fenomena“, koji je pustila u svet papina Dikasterija za doktrinu vere koju vodi argentinski kardinal Viktor Manuel Fernandez - ,,Tuco“. On je Protokol na konferenciji za štampu i obrazlagao, u pratnji drugih autora.
Tekst se odnosi na status verskih čuda sa pokušajem dodatnog razdvajanja vere od nauke i na demokratsko pojačavanje uloge biskupa u odlučivanju o čudima u lokalnim dijecezama. To nije sve.
Tekst ne osuđuje veru u natprirodne događaje. On ih ni ne opovrgava, već on govori da vera ljudi u njih može biti korisna za širenje i učvršćavanje religioznih ubeđenja i da o tome veću reč moraju imati biskupi na terenu, a manju u Vatikanu. Tim kriterijumima padaju u vodu prethodni kriterijumi koji su dovodili do toga da se isključivo na papskom nivou priznaje da statue i ikone Madone plaču, da na šakama budućih svetaca izbijaju krvave stigmate na mestima gde su kod Isusa bile probijene klincima na krstu i gde razni ,,vidioci“ očima i glasom doživljavaju Mariju. Više nema papske diplome za čuda.
Papa Franja ovlašćuje lokalne biskupe da sami odlučuju na koji način da tumače navodna čuda u interesu vere, a da Dikasterija daje samo javnu završnu potvrdu o toj korisnosti. Do juče je to bilo tajno. Ovo ne znači da Sveta Stolica poništava prethodne odluke o čudima - ona to uopšte ne čini, jer bi to vodilo razaranju Crkve, ali će novi kriterijumi možda zaljuljati poverenje u neke od prethodnih i budućih odluka Rima.
Imajmo u vidu da i sam papa Franja nosi ime po starom Franji Asiškom iz 12/13. veka koji je patio od stigmata zadobijenih na brdu Alverni. Papa Franja neće napasti svog idola iako su možda njegove stigmate bile plod prevare i propagandne mašte onog doba. Jedini crkveni portret živog Asiškog iz 1228/29. godine, dve godine posle njegove smrti, ne pokazuje stigmate.
Uostalom, papa Franja nije neprijatelj nauke kao Asiški, niti je šizmatički neprijatelj pravoslavlja kao Asiški koji je 1220. godine u Dubrovniku rekao da će ova država propasti bude li dozvolila povratak pravoslavlja u nju.
PAPINO ČUDO
Ako nam se izneti strateški stav Dikasterije o čudima ne čini strateškim - varamo se, on to jeste. Dikasterija ne govori da čuda ne postoje, kao što ona ne govori niti da čuda postoje, već ona ističe da valja podsticati veru vernika u njih. To su dužni da čine sveštenici. Tu je jedino bitna korisnost verske iluzije. Sve je to odavno razmatrano u hrišćansko-islamskoj-judejskoj teologiji.
Ali je kod Svete Stolice još nešto drugo novo - to je da o čudima ona više neće monopolski da raspravlja. Zašto?
Mi ne možemo dokazati Hristovo uspenje na Nebo niti Marijino došaptavanje sa ,,vidiocima“ u hercegovačkom Međugorju, ali je bitno to da vernici poveruju u takve pastorale ukoliko su one korisne za dejstvo Crkve. Pri tome, i ovde je kod pape Franje revolucija: Sveta Stolica je, po njemu, do sada grešila monopolizacijom presude u koja čuda ćemo verovati ili ne. I to ona sada želi da ublaži. Kako?
Ovako: papa Franja objavljuje da on demokratizuje veru u čuda gde sada lokalni biskupi dobijaju prava da brzo, bez centralne odluke Svete Stolice razvijaju korist od vere u navodna čuda! To papino pravilo je nazvano,,Nihil obstat“ - bez ikakvih prepreka! No, to papino pravilo je nastalo u prošlosti i nije samo njegovo. Papina Fernandezova Dikasterija pri tome jedino zabranjuje biskupima da o čudima govore da su zaista čuda, to više nije važno, jer u to neće više sa voljom ulaziti ni Sveta Stolica , već ih obavezuje da iz nekog čarobnog događaja crpe pozitivne ,,aspekte“ po jačanje vere.
Da li smo shvatili papu? Ukinuo je ,,inkviziciju“ oko postojanja čuda i isključive odgovornosti Vatikana za proglašavanje ,,dogma“ o Božijim čudima! Ostala je sada samo korisnost od vere u njih, ali nema diplome da ona zaista postoje. To je raskid sa praksom Crkve starom dve hiljade godina! I nisu više nužna empirijska i spekulativna dokazivanja da hrišćanska čuda postoje! Papa Franja time napušta epistemologiju dokazivanja čuda i povlači još jedan potez da spreči kompromitaciju vere pokušajima da je teolozi imperativno dokazuju naukom. On spašava Crkvu od konflikta sa Univerzitetom.
Hoće li to dovesti do interkontinentalne federalizacije anarhije u proceni koristi od hrišćanske religije? To ćemo tek videti. I hoće li to dovesti do biskupskih sukoba unutar dijeceza u bilo kojoj zemlji oko korisnosti lokalnih čuda? I to ćemo tek videti. Ali objavljeni Protokol naglašava da je Sveta Stolica svesna da odluke svake dijaceze imaju uticaj na celinu crkvene organizacije.
KO JE TU TUŽAN
Ako uzmemo u obzir da je Sveta Stolica opovrgla svoju nadležnost za isključivo priznavanje korisnosti od navodnih religioznih čuda, onda je ona time verovatno rastužila one koji su želeli samo papsko priznanje za svoja lokalna čuda.
Po sebi se razume da autoritet provincijalnih biskupa ne može da zameni snagu autoriteta Svete Stolice. Neće više biti iscrpnih i mučnih papskih arbitraža o lokalnim čudima i prevarama. Vatikan je umoran od toga i papa Franja prepušta ova priznanja regionalnim biskupima u ruke. Nije važno da li se čudo dogodilo ili ne, važno je da lokalna biskupija dokaže Svetoj Stolici koja je korist po Crkvu da narod u to veruje. Od samih biskupa će zavisiti ugled njihovih tvrdnji, pa šta im Bog da.
A da li će Vatikan da drugostepeno reaguje zbog mogućih nevolja koje biskupi mogu izazvati, to je stvar Dikasterije.
Nova čuda su postala razgranati biznis. Svaki biskup hoće neko čudo u dijecezi. Madona je naglo počela da posvuda krvavo plače. A bilo bi najveće čudo da je neko vidi da se bar jedanput smeje, peva i igra - toga se režiseri religioznog profita još nisu dosetili. Hrišćanstvo je religija tuge i molske muzike. Madonine suze su postala investiciono čudo i veoma unosan turistički posao širom sveta. Komercijalizam religije se širi. Zahvaljujući Internetu, govori papa Franja pre dve nedelje, vesti o čudima se pronose veoma brzo i to dovodi do navale vernika na njihova navodna mesta odvijanja, što ekonomski veoma raduje neodgovorne čudotvorce i lokalno stanovništvo koje bezrazložno stiče nezasluženi novac i prestiž.
Ali to ujedno podriva i ozbiljnost katoličke doktrine.
Zbog toga je Crkva izazvana da mora da unapredi kriterijume za prihvatanje korisnosti od novih ,,čuda“ kako bi predupredila komercijalizaciju i trivijalizaciju vere. Ali kako je Vatikan zamislio nove procedure u vezi s tretiranjem čuda, izgleda da se tu neće lako otkloniti i mnogi falsifikati.
A čudnije od toga je to što Vatikan time ne želi da bude mnogo zabrinut. Njegov plan je ovo: nije toliko važno da li čuda postoje ili ne, važno je dati narodu da veruje u šta god hoće ukoliko to Crkva može da iskoristi. I neka takve avanture zabrinu lokalne biskupe i neka stoga oni ne dolaze u Rim po licencu za čudotvorne poslove.
OTKUD MARIJA U MEĐUGORJU I ,,VIDIOCI“
Madona se vernicima u Međugorju javila 1981. godine posle sukoba franjevačkih kaluđera oko teritorijalne nadležnosti njihovih frakcija u Hercegovini, posebno oko Mostara. Spor je smirila Devica svojim porukama preko šestoro dece ,,vidioca“. Te su poruke bile banalne ritualne prirode.
To je biskupima bilo sumnjivo: što bi se Devica Marija stalno brinula o teritorijalnim strastima kaluđera? Biskupska konferencija Jugoslavije 1991. godine u to nije poverovala i objavila je da se o Mariji ,,na temelju dosadašnjih istraživanja ne može ustvrditi da se radi o nadnaravnim ukazanjima i objavama“. Biskupi su tada zatražili da se o Mariji govori u skladu sa tradicionalnom marijološkom doktrinom Crkve, pošto je petoro od šestoro dece izgleda do tada izgovaralo naučene rečenice od svojih učitelja iz senke kojim se izazivaju prevaziđene teološke rasprave. Papa Benedikt Šesnaesti je jednog takvog i otkrio, to je navodno bio kaluđer Tomislav Vlašić i najurio ga je 2009.godine iz monaškog reda.
Benedikt je bio i uvređen, jer je godinu pre te čistke, 2008, na Trgu Svetog Petra u Vatikanu javno blagoslovio skulpturu Device Marije u Međugorju. On čudo Marije nije proglasio, ali je Međugorje ostalo mesto gde vernici žele da se mole Devici i panteonu na hrišćanskom nebu.
Tako se od mogućeg trika u Međugorju radi banalne preraspodele kaluđerskog uticaja stiglo do međugorske svetske religiozne atrakcije. Sada Međugorje posećuje oko million turista godišnje, a naselje je povećano za preko hiljadu novih stanovnika. Narod želi čudo i ne obazire se na prethodne stavove biskupa. Šta tu da učini Sveta Stolica?
Mnogi hrvatski vernici bi više od ičeg voleli kada bi papa istup Marije u Međugorju proglasio za svetski hrišćanski fenomen - da Madona ekskluzivno svakodnevno opšti samo sa Hrvatima na Zemljinoj kugli. Malo je verovatno da bi on to učinio, upravo je suprotno - on je sa objavom o novom protokolu za priznavanje čuda to izbegao.
Kazano narodski, ratosiljao se čuda i biskupskih gnjavaža da prizna njihove provincijalne maštarije i novčanu pohlepu. Ipak, ostavio je Protokolom mogući izlaz.
SUDBINA GOSPE U MEĐUGORJU
Možda će nova pravila Vatikana o tretiranju čuda konačno da obraduju hrvatski kler kome je do juče Sveta Stolica oklevala da potvrdi da se Madona od 1981. godine na ovamo dnevno javlja dečjim ,,vidiocima“ u hercegovačkom Međugorju. Neskriveni profiterski religiozni turizam na tom mestu je 2017. godine povredio doktrinarnu čvrstinu pape Franje.
I on je zbog toga kazao: ,,Ja više volim Madonu kao majku, našu majku , a ne kao ženu šefa poštanske telegrafske kancelarije, koja svakog dana u određeno vreme šalje poruke“. I ne samo to, ,,vidioci“ su čak unapred znali šta će im Madona u 16 sati kazati.
Ali papa nije osporio dečje vidioce Madone u portugalskoj Fatimi i kolektivnu hipnozu stanovništa Marijom iz 1917. godine. Svojom posetom Fatimi sto godina posle, 2017. godine, papa Franja je potvrdio hodočasničku korist od zanosa čudom.
On, recimo, ne bi osporio ni zanos Meksikanaca tamnokožom Gospom iz Gvadalupe iz 1531. godine, iako njeno dejstvo u pet javljanja lokalnom seljaku Sveta Stolica nije nikada prihvatila kao čudo. Ali je narod drži za istinu, jer, između ostalog, ona ima istu boju kože kao i Indijanci i Kreoli i time lakše pomaže da oni slede hrišćanstvo. Njenu korist Dikasterija izravno ističe u svom Protokolu od 17. maja 2024. godine, ali Gospu iz Međugorja ne pominje.
Možda je radi poništavanja skepse pape Franje iz 2017. godine prema autentičnosti Marijinog svakodnevnog opštenja sa ,,vidiocima“ u Međugorju, hrvatski kler naredne 2018. godine proslavio dvadesetu godišnjicu od posete poljskog pape Jovana Pavla Drugog Crkvi Device Marije iz 16. veka u Mariji Bistrici.
Tada je postojala i zamisao da se tom proslavom ubrza proglašavanje kardinala Alojzija Stepinca za rimskog sveca. Čini se da obe nakane Zagrebačke nadbiskupije - da se svakodnevno javljanje Marije iz Magdale privilegovanim ,,vidiocima“ u Međugorju proglasi za rimsko čudo i proglašavanje dr Stepinca za sveca u smislu ubeležavanja u Acta Sanctorum - sada trpe u Fernandezovoj Dikasteriji samo polovični otpor. Marija možda ima izgleda da u Međugorju prođe kao korisno čudo, ali Stepinac ima malo izgleda da prođe kao svetac.
Stepinčevo svetačastvo ozbiljno ugrožava njegova biografija iz Nezavisne Države Hrvatske koju beskompromisno ističe Srpska pravoslavna crkva, ali i mnogi humanistički kritičari ponašanja dela hrvatskog klera iz Drugog svetskog rata.
Doduše i kod Gospe iz Međugorja je bolna teškoća. Tamo su u Međugorju Pavelićeve vlasti ubile oko tri hiljade ljudi, uglavnom od srpskog naroda, kao i sedam pravoslavnih kaluđera iz Manastira Žitomislić, i ugasile ga. Fernandezova Dikasterija to sigurno zna i možda ne želi da prihvati Madonu iz Međugorja kao hrvatsku zaštirnicu ukoliko bi to vodilo pomisli da se time zaboravlja na Magnum Crimen dela hrvatskog klera.
PAPINA SMJELOST
Papa Franja napada pravila o priznavanju čuda koja je 1978. godine donela Sveta Stolica pod papom Pavlom Šestim pod nazivom,,Pravila o načinu postupaka pri razmatranju o pretpostavljenim duhovima i otkrićima“ koja su postala javna tek 2011. godine.
On napada upravo tu tajnost koju su negovali i prethodni papa Jovan Pavle Drugi i Benedikt Šesnaesti, okrivljuje ih za preduge postupke zbog kojih se naknadno nije mogla zaustaviti šteta od pogrešne vere vernika u neka navodna čuda, umesto da ih je Sveta Stolica brzo otklonila ili priznala.
Javna pismena optužba prethodnih papa za lenjost je doprinos bez presedana pape Franje u savremenim međupapskim odnosima. Tome se pridodaju i druge njegove optužbe u vezi s tajnovitim odnosima između terenskih biskupa na raznim kontinentima i prethodne ,,Dikasterije“ - u šta nećemo ulaziti.
U stvari, papa Franja neće da rešava probleme sa čudima koje prethodne pape nisu imali hrabrosti da reše. On je stoga našao rešenje kako da od njih pobegne.
Izgleda da se pomenuta primedba o lenjosti odnosi i na oklevanje prethodnih trojice papa da odbace ili ne odbace navodno čudo Device Marije u Međugorju. Sporost vatikanskih inspektora čuda dovodi do toga da narod za to vreme razvije snažno uverenje da su se ona zaista dogodila, gde onda takvo rašireno ubeđenje vernika komplikuje Svetoj Stolici postupak za njegovo opovrgavanje.
Sada, sa novim pravilima Dikasterije, Sveta Stolica neće rešavati to da li nova čuda postoje, već ,,diže ruke“ od tog vrućeg krompira i ostavlja biskupima da sami vrednuju koristi od verskih iluzija.
Međutim, papa Franja ne lišava svoju Dikasteriju konačne nadležnosti da prihvati ili ne prihvati odluke lokalnih biskupa o doživljenim navodnim čudima. Ali on neće da se njima prvostepeno bavi i time štedi svoju snagu i mir.
KONAČNO - KOJA SU TO NOVA PRAVILA
Možda je čudno što ćemo tek na kraju teksta da navedemo kojim protokolarnim pravilima Fernandezova Dikasterija obavezuje biskupe kako da procenjuju korist od navodnih čuda po Crkvu.
Grupisano, ima ih četiri iako izgleda da ih ima šest. Dikasterija zahteva od biskupa da dokažu korist za vernike od navodnih čuda bez zloupotrebe taktičke slobode ,,Nihil obstat“, oni moraju shvatiti da navodna čuda iz života neke ličnosti neće dobiti sertifikat od Svete Stolice da su natprirodni fenomeni (to je već bila politika Pija XI), upozoravaju da vernici nisu dužni da prilaze navodnim čudima kao službenim delovima vere i, najzad, ističu da Dikasterija može bilo kada da opovrgne neku svoju prethodnu odluku da se neko navodno čudo prirode koristi kao deo jačanja vere usled moralne i doktrinarne štete.
Nama je tu najzanimljivije to što Sveta Stolica izgleda više neće priznavati čudotvorne svece. Ako to bude tako, onda će opadati značaj i bivših svetih čudotvoraca i jenjavati smisao molbi vernika da oni štite narode, gradove, države, brodove, televiziju, porodice i sve drugo. To ne može ići brzo jer je tradicija vekovne tvrdoće. Kako se recimo možemo osloboditi od Sv. Nikole ili Sv. Vasilija Ostroškog?
NAŠ UTISAK
Naš je utisak da Sveta Stolica pokušava da se trajno udalji od dosadašnje milenijumske prakse da se pojedine ličnosti proglašavaju za čudotvorce i da se umanji iluzija da su prirodni fenomeni natprirodna dejstva božanskih sila.
Ali ona može i dalje pijetističkog pokojnika proglasiti za sveca, bezgrešnika - iako je to zemaljska negacija konačnog značaja Boga i Strašnog suda. Argentinci napadaju oblike praznoverja koji su do sada često trpeli osporavanja nauke, prigovore morala i novih tumačenja doktrine.
Recimo, za papu Franju je izgleda veoma zahtevno da prilazi balsamovanom telu svetski poštovanog kapucinera Padre Pia, umrlog 1968. godine. On je sada u staklenom kovčegu u crkvi u San Đovaniju Rotondi, u Italiji. Njegovo je svetačastvo najavio papa Jovan Pavle Drugi 1999. godine a proglasio ga je za sveca 2002. godine.
Padre Pio je od 1918. godine bio verovatno psihosomatski mučen krvavim ranama na rukama i desnom boku (Isusovom mestu uboda rimskog koplja). A bio je Karolu Vojtili (budućem papi Jovanu Pavlu Drugom) jednom prilikom 1948. godine i ispovednik, kada je ovaj još bio student. Vojtila mu se divio.
Sada Centar Padre Pia u Italiji prodaje fotografije sa novog groba Padre Pia iz 2008. godine, kada je on posle 40 godina od smrti iskopan iz starog groba iz druge crkve i sa navodno netaknutim telom prebačen u taj novi. Sada se prodavci njegove grobne fotografije diče da je svaka bila prethodno fetiški umočena u njegovu krv i da je dotakla njegovu rukavicu. Ona, uprkos toj svetosti, košta koji cent više od eura, a sveto ulje za telo ,,marke“ Padre Pio četiri eura, a frižiderski magneti sa njegovim likom pet eura. Ima i drugih drangulija kojima se naplaćuje kult ovog čuvenog sveca. A mole mu se vernici i za privilegovanu uslugu, i postoji poseban tekst molitve samo njemu.
Verovatno se mnogima među nama takva mučna praksa stvaranja i korišćenja kultova ne dopada. Očigledno, Argentincima u Vatikanu još manje.
