Evropa sad. Tako nekako ako pitate Zdravka. Evropa sad ˗ sintagma u koju najmanje vjeruju oni koji je izgovaraju. Oni koji su od Evrope daleko kao ja od Lilestrema ˗ mjesta u koje ću jednom otići. Svakako prije negoli Zdravko u Evropu. U ono što Evropa znači. Evropa nije geografija. Evropa je civilizacija, a Zdravko i civilizacija su suprotstavljeni koliko CANU i Crna Gora. Bar toliko. Koliko ministarka zdravlja i Hipokratova zakletva. Koliko stado Crkve Srbije ihrišćanstvo. Otprilike. Evropa je kulturološki prostor. Evropa nije brlog u kojem se valjaju Čičini nasljednici.
Evropa nije ofinger za šubare i kame. Ako baš hoćete ˗ Evropa nije kanalizacija iz koje će izmiliti svi štakori Srpskog sveta. Evropa nije zid na kojem možete slikati Ratka Mladića, a onda ga i danju i noću brižno čuvati. Evropa je prostor u kojem premijeri, ministri i drugi podnose ostavke zbog i naznaka nečega što bi ih moglo kompromitovati. Ali, osramotiti Zdravka i ekipu zaista bi bilo ravno čudu. Zapravo, prije će proplakati Filermosa nego što će se zarumeniti vjerujući obrazi vladara. A i kako ne bi zaplakala kad je kane preseliti u ruke bezbožnika?! Elem, Evropa nije Konstantinovićeva palanka, sa sve nama i iskustvom nam palanačkim.
Evropa sad? Može, ako Evropom zovemo Rusiju i Srbiju. Evropa nijesu Staljinovi gulazi i tenkovi Tjenanmena. Evropa je Keruakov Satori u Parizu. Evropa je Manova Smrt u Veneciji, ili Vajlerov Praznik u Rimu. I nije Simovićev Boj na Kosovu ili Bajićeva Ravna Gora. Ako želite Evropu, morate željeti kulturu.
Nego, da li je elementarno pristojno govoriti o kulturi u vremenu u kojem penzionisani psi rata nasrću na žene, na ulici? Da li je elementarno pristojno lamentirati nad kulturom u danima kada se novinarima crtaju mete, a govor razuma i činjenica naziva govorom mržnje? Kada se premijer svom snagom volje javno obrušava na medije koji nijesu oglasna tabla srpskih oglašivača? Valjda je konačno shvatio da voljom ipak ne može pomjeriti planinu, pa daj što daš, možda pomjeriti jednu televiziju? Da li je moguće govoriti o kulturi u zemlji u kojoj o kulturi odlučuje neko ko s kulturom nema ništa. Ali zna da je treba razoriti. Da joj treba stati na rep. Je li pristojno?
Sasvim je moguće da nije, ali onda smo pristali na sve što se dogodilo, što se događa i što će se dogoditi. U tom slučaju smo pristali na Vesnu Bratić i sve ono što ona predstavlja. Ima nečeg dobrano perverznog u crnogorskoj stvarnosti. Vesna Bratić se skrbi o kulturi koju želi razoriti, dok Božena upozorava na sve učestalije nasilje nad ženama u trenutku kada Boženini koalicioni partneri, veterani paravojnih srpskih formacija, nasred ulice udaraju Sabinu Talović. Zašto? Zato što se zove Sabina, a preziva Talović. Zašto? Zato jer im se može. Zato jer ih je Božena izvela na svijetlo dana. Njena ih je ruka izvukla iz jazbina u kojima su prebivali.
Ako izaberemo pristojnost, onda biramo i tišinu. U tom slučaju smo pristali i na komesare. Na one čija je geneza od Marksa do Draže tek djelić radne biografije. Na one čije je potucanje od ruke do ruke konačno urodilo plodom. Pa danas ubiraju plodove teškog rada. A biti posilni cijeli svoj vijek, jeste težak rad, bez sumnje. Pristaćemo na guslare koji tvrde da su pjesnici. Na komesare koji Danilu Kišu u usta guraju riječi pastora Martina Nimelera.Pristaćemo na sve one koji ne vjeruju u Evropu, ali vjeruju da blaženo je neznanje. Što manje znaš, manje i patiš, kažu.
Evropa sad ili odmah?
