Proslavljeni srpski i svjetski reditelj i pisac nekoliko bestselera Goran Marković beskrupulozni je kritičar i protivnik režima Aleksandra Vučića, te intelektualac koji ni u kom slučaju „ne pristaje na život u zemlji poput Srbije“ u kojoj vladaju, kako kaže, „primitivizam, strahovlada jednog čovjeka“, u zemlji u kojoj „nema više živog čoveka koji bi mogao reći da poznaje demokratski način života…“.
Marković je otvoreni kritičar vlasti, ali i onih koji prećutno, ili svjesno podržavaju režim Vučića, a to su režimski intelektualci, korumpirani mediji, tajna policija itd. i svi oni koji od Srbije prave, kako kaže, „spregu vlasti sa mafijom obogaćenu pornografskom ikonografijom“. Još otkako je pozvao Emira Kusturicu, miljenika svih srpskih režima, da kulturnoj i političkoj javnosti objasni „zašto je, kao član žirija za izbor spomenika, glasao za to da na beogradskom Savskom trgu bude postavljen džinovski kič-spomenik Stefanu Nemanji“ i pozvao ga da se ogradi od spomenika koji će „unakaziti“ Beograd, krenula je neviđena, medijska i politička haranga na jednog od najvećih reditelja na ovim prostorima.
Marković kao da je serijom izuzetnih, angažovanih filmova, prorekao, sopstvenu sudbinu progonjenog intelektualca u Srbiji, odnosno postao centar represije, kao u svojim filmovima, „Kordon“, „Poludeli ljudi“, „Srbija godine nulte“, „Pobunjeni čovek“, „Nevažni junaci“... Kao veliki reditelj i intelektualac beskrupulozno se suprotstavio manipulacijama, lopovluku, korupciji i šizoidnoj spoljnoj politici režima Aleksandra Vučića. Samim tim postao je živa meta za odstrjel i latentna smetnja komforu Vučićeve korumpirane vladavine. Na Markovića su do uništenja nasrnuli Vučićevi „besni psi“, uslužni novinari, istoričari, ministri, botovi, parapolicajci i režimski pjesnici, poput Bećkovića, Kusturice i dr. Što je najžalosnije, onemogućeno mu je da snima u Srbiji svoje genijalne filmove.
Marković je ostvario monumentalno filmsko i književno djelo, reditelj je kultnih filmova „Specijalno vaspitanje“, „Sabirni centar“, „Nacionalna klasa“, „Tajvanska kanasta“, „Tito i ja“, „Variola Vera“, „Urnebesna tragedija“, te angažovanih filmova o represijama i zlodjelima, ali i borbi protiv režima Slobodana Miloševića, „Kordon“, „Srbija godine nulte“, „Poludeli ljudi“, „Nevažni junaci“ i dr.
Prošle godine u jednom intervjuu Marković je izjavio da „Vučićev prezir prema obrazovanim, mislećim ljudima potiče od njegove primitivne ličnosti; on je bio i ostao prostak, vođa navijača, to je njegov krajnji domet…“. A, povodom aprilskih izbora u Srbiji, Marković je kazao da se prilagođava osjećanju da nikada neće živjeti u mirnoj, civilizovanoj državi u kojoj vladaju red i poštovanje drugoga. O tome šta ga je posebno revoltiralo za ovakve izjave Marković za Pobjedu kaže:
- Ne bi se reklo da se radi o revoltu, pre o rezignaciji. Ako bolje razmislim, ja sam, sa manjim pauzama, praktično ceo život proveo u diktaturi: prvo u vreme Titovog socijalizma (mada bih to mogao nazvati mekom diktaturom, ili ugnjetavanjem na operetski način), zatim u vreme lažnog socijalizma Miloševića, koji nam je omogućio da osetimo strahote rata i najzad u ovoj poslednjoj Vučićevoj fazi sprege vlasti sa mafijom, obogaćenoj pornografskom ikonografijom.
Rekli ste, takođe, da je opozicija već bila pobijedila u Beogradu, jer su mnogi vaši „rođaci i prijatelji radili kao kontrolori“. Očigledno da je Vučićev režim uigran kako u propagandi i političkim korupcijama, tako i u namještanju, prekrajanju i igrama povodom izbornih rezultata?
MARKOVIĆ: Opstanak na vlasti je jedina nauka kojom se Vučićev režim bavi. Oni ništa drugo ne rade sem što smišljaju razne načine da prevare ljude i još jednom pokradu izbore. Jer, bez vlasti oni ne postoje – u moralnom i fizičkom obliku. Ideja da jednoga dana neće imati u rukama sve, užasava ih. Ceo ovaj poduhvat u Srbiji nije delo jednog čoveka, uveren sam da postoji ogroman aparat za sluđivanje ljudi koji radi od jutra do mraka smišljajući nove i nove perverzije.
Zašto je to u Srbiji već dugo tako, i zašto je Srbija tako fanatično vezana za vođu, a ne, recimo, za neku progresivnu ideju i sl.? Da li je to zbog toga što narod zaista odveć dugo živi u političkim propagandama i medijskim lažima? Šta vidite kao mogući nastavak borbe za demokratiju u Srbiji?
MARKOVIĆ: U Srbiji ne postoji iskustvo demokratije. Ni pre Drugog svetskog rata je nije bilo. Nema više živog čoveka koji bi mogao reći da poznaje demokratski način života u ovoj zemlji. Potreba za vođom je želja da, kada se već nalazite u lavirintu manipulacije, imate oca. Nekog ko će, umesto vas, jer se vi osećate nezrelo i nesposobno, donositi odluke. To je već u Srbiji ukorenjeno, veoma malo ljudi shvata da je terorisano. Postoji mali tračak nade koji je oličen u svesti o ugroženosti okoline oko nas. Taj ekološki pokret je prvi spontani oblik suprotstavljanja teroru.
U jednom intervjuu ste izjavili da ste, kad Vam je ponestajalo nade u spas, otkrili, radeći filmove, da je pobuna moguća. To, inače neprekidno potvrđujete svojim filmovima. Šta je neophodno da bi jedan umjetnik u sebi osjetio naboj pobune, postoji li u Srbiji i zašto pomanjkanje pobune protiv režima koji se uglavnom bavi metodama sopstvene vlasti?
MARKOVIĆ: Da bi se čovek pobunio potrebno je da ima svest o sopstvenoj vrednosti. A bune se oni koji osećaju da njihov život vredi isto toliko koliko i život oligarhije na vlasti. Oni što neće da gutaju dim iz prljave industrije, koji ne daju vodu koju piju, koji traže minimum za dostojanstven život, to su pravi pobunjenici. Oni ujedno nemaju više šta da izgube, ostali su bez suštine opstanka i digli su glas.
Da li umjetnici, onda, imaju poseban tip odgovornosti kad je u pitanju građanski otpor prema autokratskim, i/ili totalitarnim režimima? Kako u ovom smislu vidite odnos intelektualaca prema progonima kojima ste izloženi i uopšte njihovu odgovornost danas u Srbiji?
MARKOVIĆ: Ja sam u poslednje vreme ponovo progonjen. Prvi put sam progon osetio 1993, u vreme Miloševića. Tada su me po prvi put, zato što sam kritikovao rat, optužili za izdaju. To im je omiljena etiketa. Kad ne mogu da smisle bilo šta uverljivo oni vas proglase za izdajnika. Tako je i u poslednje vreme. Vučićevi ,,besni psi“ kidišu na mene na isti način, sa još glupljim argumentima. Jer, Milošević je imao na raspolaganju uvežbanu i, rekao bih, stručnu vojsku napadača na neistomišljenike, a ovi sadašnji su nesposobni da izmisle bilo šta originalno, previše upotrebljavaju otrcane optužbe. Vučić ne plaća stručnjake za prljavi posao nego sa ulice kupi nepismenu bagru.
Filmovi su za Vas, uvijek neka vrsta dnevničkih zapisa, ili filmskih eseja, naročito oni angažovani gdje se prepliću iskustveni i umjetnički materijal. Kakav bi bio Vaš scenario za film nastao od dnevnika koje biste pisali danas kad vas Vučićev režim i njegovi poslušnici proganjaju na svim nivoima?
MARKOVIĆ: Ne vodim dnevnik već dugo. Na osnovu jednog perioda koji sam zapisivao nastao je igrano-dokumentarni film „Srbija godine nulte“ Pišem druge stvari, zagazio sam prvo oprezno, a sada ozbiljno u literaturu. Moj prvi roman „Beogradski trio“ je imao dosta uspeha i kod kritike i kod čitalaca. Pred praznim ekranom sam slobodan, niko mi ne može to oduzeti.
Rekli ste da je filozofija pobune, u kamijevskom smislu, drugi motiv kojim se bavite u filmovima. Snimili ste dokumentarne filmove o pobuni protiv režima Slobodana Miloševića („Poludeli ljudi“, „Nevažni junaci“ i autobiografski „Srbija godine nulte“). Ako se osvrnete danas na to vrijeme, što se promijenilo?
MARKOVIĆ: Rekao bih da je glavna razlika u potpunoj apatiji koja je obuzela ljude. Više ne veruju da će živeti ljudski, bar ne u Srbiji. Citiraću Hanu Arent, po sećanju: „Stalno laganje ljudi ne služi tome da ljudi počnu da veruju u laži, već da prestanu verovati u bilo šta“. Ljudi ne mogu više da rasuđuju, nemaju za šta da se uhvate. Potpuno razaranje društva je ostvareni cilj Aleksandra Vučića. Ne samo da više ne postoje institucije kao što su, na primer, sudovi ili parlament, već više nema društva. Ono je u rasulu.
Filmski centar Srbije odbio je da finansira Vaš film s temom o ratnom zločincu Radovanu Karadžiću, koji se godinama skrivao u Srbiji. Zbog čega ste nepodobni danas u Srbiji ako želite snimiti film s jednom ovakvom temom? Zašto je današnja vlast u Srbiji indiferentna prema ratnim zločinima i zločincima?
MARKOVIĆ: To je njihov glavni problem – strah. Boje se svega, i sopstvene senke. A nisam nameravao da snimim nekakav film koji se bavi faktima, ratom, krivicom i sl. Mene je interesovao problem pretvaranja jedne ličnosti u drugu. Kako mister Hajd postaje doktor Džekil. A oni, ta glupa mašinerija za očuvanje vlasti, pomislila je da će to ustalasati baru u kojoj su oni glavni krokodili, pa je požurila da preko izvesne Jelene Trivan, uz podršku još nekoliko mojih kolega, kojima je zajedničko da su moralne nakaze spremne da se dokažu gazdi, taj već odobreni projekat – zabrani. Da nije tragično bilo bi smešno. Tačnije – otužno je.
Mračnjaci koji se kriju iza rusofilstva
Ruska agresija na Ukrajinu izazvala je bitan poremećaj na međunarodnom nivou. Zašto Srbija i u ovom kontekstu drži stranu Rusije i Kine kad je u pitanju osuda ruske agresije na jednu suverenu zemlju?
MARKOVIĆ: Srbija? Koja? U mojoj zemlji postoje časni ljudi kojima je dovoljno da vide reketiranje stambenih zgrada u kojima su živeli obični ljudi pa da zauzmu stav osude agresije. Ali postoje i oni drugi, mračnjaci, koji se kriju iza rusofilstva (ni sami ne znaju šta bi to značilo) i seire nad prolivenom krvlju i opštom nesrećom tog naroda. Vlast i svi provladini mediji u Srbiji, naravno, pripadaju ovoj drugoj grupi i u većini su. Meni je najsmešnije to što ruski okupatori tvrde kako se bore protiv nacionalista u Ukrajini, i pri tome nemilosrdno ubijaju sve što mrda, braneći svoju naciju? Apsurd. Reči nemaju više bilo kakvu vrednost.
