U Podgorici je bio gost u okviru Mjeseca poštovanja džeza, i podsjetio nas na neka davna vremena. Jedini kontrabasista sa prostora Balkana koji je snimio tri solistička albuma džez muzike, autor knjige o Majlsu Dejvisu („Miles Davis - biografija, intervju, diskografija“, 1987), dobitinik prestižnih nagrada i nosilac posebnog priznanja za vrhunski doprinos nacionalnoj kulturi u Republici Srbiji, predstavi je tom prilikom prvi tom studije „Jazz u Srbiji“, o periodu od sredine 20-ih do sredine 40-ih godina. U razgovoru za Portal Analitika, osnivač Beogradskog jazz festivala pak, govori o onome što se danas događa u džezu i prisjeća se posebnih trenutaka sa trubačem Nikolom – Mimom Mitrovićem i vibrafonistom Boškom Petrovićem.
- Nisam u Podgorici prvi put, naročito ne u tom kontaktu sa Majom Popović, predivnom damom koja vodi Jazz Association, i preko koje imam uvid šta se ovde dešava. I prijatno sam iznenađen! Ovde ima dosta aktivnosti u Mesecu poštovanja džeza koji, moram reći, nije baš neka komercijala - mora da se gaji, mora da se plati. Istina, ne neke velike sume, ali danas svaki iznos predstavlja problem. Zato sam Maji rekao da sam ljubomoran: ona ima čak godišnjak koji je divno štampan, pun divnih članaka. Sve to govori da održavanje ovakva manifestacija u Crnoj Gori savršeno dobro. A kada kažem „savršeno dobro“, mislim na to da je moglo da ne bude ničega... Jer, sve zavisi od jedne osobe, od njenog – neko to zove entuzijazma, a ja to zovem - mazohizma, koji gura, koliko se posvećuje tome. Tek tada dobijamo ove dobijamo lepe projekte, divne koncerte...ANALITIKA: I Vi ste imali slična iskustva kada ste, prije tri decenije, osnivali sada već renomirani Beogradski jazz festival. Da li iz Mjeseca poštovanja džeza, koji smo preuzeli iz američke kulture, možemo da naslutimo neko značajnije buduće džez događanje u Crnoj Gori?
BLAM: Mesec poštovanja džeza kulminira 30. aprila, dan koji je Kvinsi Džons (Quincy Jones) „proturio“ u Ujedinjenim nacijama. Tako će i ove godine biti veliki koncert u sedištu Ujedinjenih nacija u Njujorku i, čini mi se, Ženevi. Za razliku od sredine iz koje ja dolazim, ovde je značajno veća pomoć za ovakve manifestacije. Gitarista Šule Jovović, moj dobar prijatelj iz Podgorice, koga znam još iz Titograda, ispričao mi je šta će se sve dešavati po Crnoj Gori, i da je tu „uletela“ neka vrsta američke pomoći preko Ambasade SAD. Tim povodom, pre neki dan sam pozvao srpskog ministra za kulturu da zatražim neku pomoć, da bih napravio nešto u par beogradskih sala... Međutim, za razliku od vas, ja ću očigledno morati da se oslonim na dobru volju mojih kolega džezera. Drugačije neću moći da izguram.
ANALITIKA: Dakle, u Crnoj Gori se džez razvija, napreduje. Beograd je bio jedan od centara džeza, na zajedničkom prostoru, ali je u njemu zanemareno ono što je uspjelo da bude izgrađeno decenijama truda. Da li je tako svuda u svijetu: veći centri ostaju po strani, a manji sve češće organizuju dobre festivale i dokazuju svoje snage?
BLAM: Mora se priznati da je Beograd jedan ogroman kulturni centar, veći od Ljubljane i Zagreba, kada govorimo o ex-Jugoslaviji. Tu se sve stuštilo, ne samo Srbija. To je megapolis koji ujedno diktira ko kupuje i prodaje kulturu. Što se džeza tiče, ponovo se oživeo Beogradski jazz festival, gostuju razni muzičari, uvek se nešto dešava u Sava Centru, na Kolarcu... Džez nije on zamro, ali nekad to nije dovoljno. Na žalost, Beograd sada ima samo dva džez kluba. Ali, kada se setim Minhena, gde sam redovan gost svaka dva meseca, i taj grad sada ima samo jedan džez klub. Očigledno, te čudne tendencije se dešavaju svuda u svetu. Amerika je rodila tu predivnu džez muziku i rađa muzičara za muzičarom - i to uglavnom Njujork - jer je svetski centar kulture i svih umetnosti, pa sada svi u njega dolaze. A džez umetnici koji se rode u Americi i potvrde se u svojoj zemlji, brže-bolje beže za Evropu. Za džez, Amerika se pretvorila u maćehu. Ili zlu mamu, nije važno. Zato su to sve slični trendovi, a njihov obim je onoliki koliko je moćna kultura u nekoj sredini.
ANALITIKA: Dvije američke umjetnice, Dina Dirouz i Kristin Korb, svojim koncertom su otvorile Mjesec poštovanja džeza. Upravo su one na taj način došle u Evropu, gdje već godinama žive i veoma uspješno rade. Da li se u tom dolasku Amerikanaca na evropsko tlo, otvara veća mogućnost da se džez preseli u Evropu i hoće li ga više biti u „našim krajevima“?
BLAM: Evropa je dosta velika, za svakog ima neko parče kolača. Centri džeza danas su London, Pariz i Kopenhagen. Neka vrsta džez akademije postoji u Bernu, a i u Gracu. U Srbiji, konkretno, lično sam radio sa Ministarstvom za prosvetu i zaslužan sam za uvođenje džeza na nivou srednje škole u školski sistem, što je izuzetno važno. Naravno, nema dovoljno profesora za veći broj škola, pa je džez odsek sada najaktivniji u muzičkoj školi „Stanković“ u Beogradu. Ali, postoje i neke druge priče, koje obećavaju. Na moje zaprepašćenje, pre neki dan dobio sam poziv iz Leskovca. Leskovac je, znate, sredina poznata po pljeskavicama i u veoma nezavidnoj situaciji što se tiče finansija. To je jedan od najsiromašnijih regiona Srbije. E, pa odatle su me zvali su da održim neka predavanja, jer oni imaju već aktivan džez odsek. Možete li da zamislite tu situaciju?! Toliko je neverovatno da u Leskovcu ima dece koja su zainteresovana da uče džez... Ali džez je tako našao svoj put.
ANALITIKA: Nešto slično se dešavalo i u Crnoj Gori prije desetak godina. Džez je sada već dio nastavnog programa, nakon godina upornosti ljudi poput Šuleta Jovovića, kojeg ste pomenuli. Što je presudno za rad tog malog broja (ili se nama čini da ih je malo) džez umjetnika koji u Crnoj Gori danas rade?
BLAM: Malo jeste, ali je počelo! To ide sporo, jer mora da se sačeka da stigne nova generacija. Ono što mene izuzetno nervira, to su uvek prljavi odnosi u politici, jer od te politike i mi, na neki način, zavisimo. Kultura nema ni mentalnih, niti ikakvih mogućih granica. Ako isto mislimo, onda smo pripadnici jedne priče. Džez se više ne deli ni na crnce i belce, kao nekad, a kamoli ko je Nemac, Srbin, Crnogorac. To su gluposti, ali – šta možemo? Valjda će proći ovo ledeno doba...
ANALITIKA: Iz takvog crnogorskog ambijenta su izašli i troje mladih, koji su sada na stranim džez akademijama: Iva Kostić (vokal) je na Berkliju, a Filip Gavranović (gitara) i Enes Tahirović (klavir) u Gracu. Oni započinju tu novu džez generaciju od koje se možemo nadati nečemu.
BLAM: To je upravo dokaz onoga što sam malopre spomenuo: sporo je, ali se ipak kreće. Znači, treba sačekati tu novu generaciju. Šule ne može da bude na svakom mestu prisutan, to je nemoguće. S druge strane, on jeste usamljenik, na neki način... E, sada teba napraviti takav sistem da se ta deca zadrže ovde. Poenta je hoćete li im obezbediti da nešto mogu i da zarade, da rade na nekim produkcijama, možda neka snimanja... Uz to, leto je uvek sjajna prilika da u Crnoj Gori mogu nešto da zarade, ali to, ipak, zavisi od ličnog afiniteta kafedžija. Ako „zli kafedžija“ voli „ćiriličnu“ muziku, onda ova deca nemaju šanse.
ANALITIKA: Srećom, u Podgorici je prije godinu dana otvoren etno džez klub „Sejdefa“ čiji je vlasnik muzičar Vladimir Maraš, poznat širom Crne Gore kao multinstrumentalista i kompozitor. Bez obzira na ranije pokušaje nekih klubova, on je, eto, dao mogućnost da se u Podgorici džez muzika čuje na pravi način. Da li na takav, popularan način – kroz kafansku atmosferu - možemo da otvorimo vrata džeza onima koji tu prvi put ulaze?
BLAM: Naravno. I ne samo na tom mestu. Eto, Knjižara Karver je uzela nekoliko mojih knjiga, prvog dela trilogije „Džez u Srbiji“. Desilo se da je iste večeri bilo sedam godina od osnivanja knjižare i ja sam promovisao knjigu. Bio je tu i Šule, a upoznao sam jednu divno, novo lice u džezu, Sanju Raičković, i sve je bilo mnogo simpatično i interesantno. S druge strane, za ovo gostovanje u Crnoj Gori, prvi put sam doživeo da mi avionsku kartu plati ambasada moje zemlje. Dakle, u ovom slučaju je odlučivao i lični afinitet ambasadora Zorana Lutovca, koji želi da afirmiše i povezuje kulture, pa su toliko mogli da mi urade. Ali, samo ta mala „priča“ košta 300 eura: put, hotel i „pocket money“. Zamislite sad kako tek izgleda dovući kvartete, kvintete... To zahteva mnogo veće sume i zato je veoma teško to i uspeti. Lako je bilo bogatim zemljama, ali je kriza i tu učinila svoje.
U Nemačkoj, sa Hansom Bekmanom (Hannes Beckman), nemačkim violinistom, radim velike projekte sa 70-80 muzičara ljudi istovremeno na bini. To je pisano i za simfoničare, i za big bend i mnogo je gostiju sa strane. Međutim, otkad je brigu o takvim kulturnim događajima preuzela Evropska unija, na jedan nov način, više ne mogu o tome da komuniciram sa Ministarstvom za kulturu Bavarske, nego sve ide preko Brisela. Da znate, mislio da se u Srbiji nalaze najveći mediokriteti, što se tiče administracije. Otkad sam počeo da komuniciram sa Briselom, shvatio sam da je Srbija „dečiji vrtić“ u odnosu na one koji sede u kancelarijama u Belgiji. Sada se i zbog administracije suočavamo sa užasnim problemima koji se ponekad ne mogu prebroditi.ANALITIKA: Hajde da se vratimo na neke stare dane, ranije susrete i, nažolst, one kojih više nema – na Nikolu – Mima Mitrovića i Boška Petrovića. Sarađivali ste i sa jednim i sa drugim. Što je Vama ostalo naupečatljivije iz tih vremena?
BLAM: Sa Mimom sam radio još u doba seksteta Gut – Marković. Divan multiinstrumentalista i pevač, zaista. I, na tu temu, evo jedne anegdote vezane za Mima. U svoje vreme, u Budvi, odakle je bio Mimo, svirao je poznati muzičar Miša Todorović koji je imao nadimak „Šiz“. Možete samo zamisliti koja je njegova psiha bila... Jednog dana se pojavio mladi Mimo, da se ponudi. A Šiz ga je pitao:
„Aha, a šta ti sviraš?“
„Trubu.“
„Aha. I?“
„I trombon.“
„Ma nemoj! I?“
„I flautu.“
„Vidi, bogati. I šta još?“
„I pjevam.“
„A, odakle si, bogati?“
„Iz Budve.“
„Ako, ako...“
Nije mogao ni da poveruje da u jednoj tako maloj Budvi postoji neko ko svira toliko instrumenata. I još – peva!
A što se Boška Petrovića tiče, i tu ima dosta anegdota. On je, inače, bio veoma duhovit. Bio je stalno u džez klubu „BP“, koji je držao u Zagrebu. I on i ja smo ljubitelji dobre kapljice, pa smo jednom prilikom posle svirke ostali u klubu. I, počeli smo da tamanimo jednu, pa drugu bocu viskija... A sa nama je sedeo tada vrlo mladi saksofonista Nenad - Neša Petrović. Boško ga je stalno nudio da pije, ali Neša nije hteo. Odjednom, Boško gnevan (bar sam ja stekao takav utisak u tom trenutku) skida protivpožarni aparat sa zida, gura cev u usta Neši Petroviću, i ja skačem da sprečim – ubistvo. Ali, Boško u tom momentu pritiska aparat – a iz aparata curi viski... Eto, i to je bio Boško. S druge strane, upravo je on bio taj koji je džezu dao dosta medijske propagande, najviše kroz brojne televizijske emisije koje je vodio.ANALITIKA: S jedne strane Boško u Zagrebu, s druge strane Vi u Beogradu - radili ste na širokoj popularizaciji džeza. Da li vidite nekog džez muzičara ko bi mogao nešto tako da radi u Crnoj Gori?
BLAM: I Boško i ja smo retki. Muzičari su obično inertni i nemaju tu sposobnost popularisanja u medijima, bez obzira na obrazovanje, niti da se bave svojom karijerom, da menadžerišu. Ali, ako je potrebno, džez muzičari moraju i da vuku za rukav, da mole za neke novce - to se tako radi, drugačije ne može. Jer, 99 odsto mojih kolega u svetu, i u Crnoj Gori, sedi i čeka da im nešto padne s neba... Jedino, onda, da sačekamo da se neki novi Boško Petrović pojavi u Crnoj Gori, pa da onda krenemo da radimo.
K.JERKOV
(Foto: Jazz Art)
