(Iz Beograda, specijalno za Portal Analitika)
Rezolucijom o procesu evropskih integracija Srbije, usvojenom 29. marta 2012. godine, Evropski parlament, kao jednu od važnih preporuka na putu ka EU, Beogradu preporučuje hitno usvajanje Zakona o otvaranju tajnih dosijea, na čemu, duže od decenije, insistira i predsjednik Srpskog pokreta obnove, jedan od lidera koalicije Preokret i nekadašnji „kralj beogradskih trgova“, Vuk Drašković. Po riječima specijalnog izvjestioca EP za Srbiju, Jelka Kacina, usvajanje takvog zakona bi, osim stavljanja tačke na slučajeve državnog terorizma - ubistvo Slavka Ćuruvije ili politička pozadina atentata na premijera Zorana Đinđića – omogućilo zatvaranje 23. poglavlja pregovora o članstvu Srbije u EU i na najbolji način demonstriralo vladavinu prava. Međutim, po mišljenu Vuka Draškovića, dvanaest godina posle 5. oktobra, Srbija na tako nešto još uvijek nije spremna.
„Na sceni je strategija takozvane borbe za evropsku Srbiju koja se, paradoksalno, zasniva na antievropskim, miloševićevskim i komunističkim temeljima“ – kaže za Portal Analitika predsjednik SPO-a, Vuk Drašković. „Da nije tako, žila-kucavica tog sistema - službe bezbednosti organizovane kao terorističke formacije – bile bi odavno demontirane, a sva politička ubistva počinjena poslednjih dvadesetak godina - rešena. Nažalost, iako se imena ubica Slavka Ćuruvije nalaze u sudskim spisima, javnost i dalje ne dobija odgovor na pitanje – ko je to ubistvo naručio, ko ga je organizovao i ko su bili neposredni izvršioci; na isti način, moglo je biti rešeno ubistvo novinara Milana Pantića...
ANALITIKA: Zašto nije?
DRAŠKOVIĆ: Zbog takozvanog nedostatka političke volje.
ANALITIKA: Bivši šef Vojne obavještajne službe, Aleksandar Dimitrijević, nedavno je, u intervjuu sarajevskim „Danima“, indirektno potvrdio da se u samom vrhu države i danas nalaze ljudi koji su bili saradnici Vojne službe bezbednosti. Je li to taj čuveni „nedostatak političke volje“ o kome govorite?
DRAŠKOVIĆ: Jeste. Nažalost, na čelnim pozicijama u ovoj državi sede ljudi koji shvataju da bi, otvaranjem dosijea, sebe doveli u opasnost. Ali, imate i drugačija objašnjenja. Pomenuli smo ubistvo Slavka Ćuruvije; pretpostavlja se da bi onaj ko je to ubistvo naručio morao biti isporučen Beogradu, što bi, kažu, moglo da pokvari odnose sa državom koja se Srbiji predstavlja kao najveći zaštitnik nečega što već dvanaest godina ne postoji – suvereniteta nad Kosovom... Znate, kada su otvorena dosijea u zemljama nekadašnjeg komunističkog bloka - Rumuniji, Češkoj, Bugarskoj, Poljskoj, Istočnoj Nemačkoj – ispostavilo se da su mnogi koji su decenijama doživljavani kao barjaktari demokratije i slobode zapravo bili policijski doušnici, učesnici mnogih zlodela. U Bugarskoj je, recimo, otkriveno da su od petnaest vladika, njih dvanaestorica bili saradnici službe državne bezbednosti.
ANALITIKA: Slična situacija je bila u Poljskoj, u katoličkoj crkvi...
DRAŠKOVIĆ: Tako je. Otkriveno je da je Varšavski nadbiskup godinama bio aktivni saradnik poljskih službi bezbednosti... Iako ovakva otkrića dovode do velikih lomova, suočavajući se sa teškim nasleđem prošlosti, društvo se čisti, otrežnjuje. Doduše, sudeći po trenutnom raspoloženju, ne bih se mnogo začudio ako bi nekadašnji doušnici ovde uskoro počeli sami da zahtevaju otvaranje dosijea kako bi se njihova imena što pre saznala, a oni bili tretirani kao ugledni građani i patriote...
ANALITIKA: Kako to mislite?
DRAŠKOVIĆ: Videli ste da je nedavno jedan od njih javno, u televizijskoj emisiji, rekao kako ga je vojna služba bezbednosti poslala u SPO. Znate, špijun je kod Srba uvek bilo omiljeno zanimanje. Pa, nije slučajno Nušićev junak štampao i okolo delio vizitkartu na kojoj je pisalo: Aleksa Žunić, sreski špijun. Od tog momenta mu je naglo narastao ugled. Ali, šalu na stranu; moramo biti svesni da je jedan od važnih evropskih uslova za dalji put Srbije ka EU otvaranje knjige zločina komunističkog režima uspostavljenog 1945. Naravno, to bi dovelo do rušenja svih onih ideala i mitova na kojima su ovdašnje generacija vaspitavane duže od pola veka...
ANALITIKA: Ali, kada već govorite o zločinima komunističkih službi, osim Aleksandra Rankovića, koji je to još šef tajne policije sahranjen uz aplauze i skandiranja više od stotinu hiljada prisutnih građana? Govorim o 1983. godini...
DRAŠKOVIĆ: Ne verujem da bi mit i kult Aleksandra Rankovića - u Srbiji i danas veoma živ - opstao da je na vreme otvorena knjiga smrti njegovih zločina...
ANALITIKA: Zar ne mislite da je problem u tome što je Ranković, upravo kao šef UDB-e, smijenjen na Brionskom plenumu 1966, u međuvremenu postao simbol srpskog nacionalizma i da tu, naprosto, ne pomaže nikakvo otvaranje „knjige smrti“? Uostalom, zar nisu otvorene slične „knjige“ zločina Miloševića, Mladića, Karadžića, Škorpiona, pa...
DRAŠKOVIĆ: Na proces kakvog-takvog osvešćenja, započet devedesetih, definitivno je stavljena tačka 5. oktobra 2000. godine. Celu deceniju koja je prethodila petooktobarskom prevratu, opozicioni lideri su građane Srbije pokušavali da suoče sa istinom o ratovima u Hrvatskoj, u Bosni, na Kosovu i, prvi put nakon pola veka, ljudi su počinjali da shvataju da su Miloševićevi zločini ustvari nastavak nekažnjenih i nagrađenih zločina počinjenih 1944, 1945, 1946... Ta je uzročno-posledična veza bila jasno podvučena. Međutim, 5. oktobra, na scenu stupa ubijanje ne samo nade i ideala te proevropske, antimiloševićevske Srbije, nego i sećanja na sve ono što je bilo. Uostalom, setite se: ulazak Srbije u EU 2000. godine podržavalo je sedamdeset procenata građana; danas je ta podrška ispod pedeset posto! Povorka predvođena liderima koalicije Zajedno - a u šetnji je tog dana učestvovalo 300 000 građana – dva sata je prolazila pored Američke ambasade u Beogradu skandirajući Ju–Es-Ej, Ju–Es-Ej; pored srpske, te 1996, nosili smo američku i zastave evropskih zemalja; nešto kasnije, ista povorka je, uz zvižduke, prošla pored Ruske ambasade. Danas, dvanaest godina nakon pada Miloševića, kada bi neko i uspeo da okupi toliko ljudi i povede ih u šetnju, bilo bi obrnuto.
ANALITIKA: „Objašnjenje“ je poznato: NATO je bombardovao Srbiju!
DRAŠKOVIĆ: Istina je, naravno, sasvim drugačija: Milošević je, priželjkujući bombardovanje, učinio sve da se tako nešto dogodi. Kao tadašnji šef diplomatije, insistirao sam da se prihvati plan iz Rambujea; Milošević nije hteo da čuje! Umesto toga, govorio ja kako je naš najveći državni i nacionalni interes da svaku ponudu odbijemo i da prisilimo NATO da nas bombarduje.
„Kosovo je“ – kazao je Milošević, „kamen o vratu Srbije i ovo je idealna prilika da se tog kamena rešimo. Istovremeno, za to ćemo okriviti NATO i Amerikance, čime ćemo u Srbiji raspaliti antizapadno raspoloženje“.
ANALITIKA: Baš tako je rekao?
DRAŠKOVIĆ: Baš tako! Uostalom, čija je politika ovde odnela pobedu? Pa, Miloševićeva! U celoj ovoj tragediji, Milošević je, nažalost, jedini pobednik! Evo, pitam Vas: šta građani Srbije danas misle o našim zapadnim prijateljiam? Pa, ono što je Milošević priželjkivao. Njegov ratni plan je, sećate se, bio savez sa Belorusijom i Rusijom. I, u tom smislu, u smislu otvaranja tajnih dosijea, bilo bi zanimljivo videti kakav je i koliki bio uticaj ruske politike na Balkanu.
ANALITIKA: Šta hoćete da kažete?
DRAŠKOVIĆ: Hoću da kažem da postoji priča o tome kako se Rusija protivi otvaranju srpskih tajnih dosijea, što je, uostalom, u skladu sa ruskom imperijalnom tradicijom. Jer, ne mogu se ovde otvoriti arhivi, a da se ne pokrene pitanje uloge SSSR-a u uspostavljanju nove komunističke vlasti u Jugoslaviji 1944, u zločinima, u montiranim sudskim procesima; ne može se izbeći priča o ulozi NKVD-a i njihovih agenata u Jugoslaviji... Pored toga, bilo bi zanimljivo videti šta u tim dosijeima piše o ulozi Rusije u ratovima na prostoru bivše Jugoslavije, u 5. oktobru, u ovome danas... Odgovori na ta pitanja se mogu dobiti jedino demontažom celog poretka tajnih službi, zločina, tajkuna, kriminala... Znate, živimo u vremenu vređanja logike u kome danas slušate horske pesme Beograda, Sarajeva i Zagreba o tome kako je zapravo Draža Mihajlović napravio zločin kod Vukovara, u Srebrenici, Sarajevu... Draža i njegovi četnici...
ANALITIKA: Izvinite, vojska koja je napravila zločine koje pominjete sama se nazvala – četničkom; pustili su brade, stavili kokarde i četnička obilježja i išli po bivšoj Jugoslaviji da „ratuju“. Najzad, ta ista vojska je, recimo, devedesetih, u Foči, na ponovila zločine koje su, još 1943, počinili četnici Pavla Đurišića.
DRAŠKOVIĆ: Tačno! Ali, šta ćemo sa činjenicom da su Arkan, Crvene beretke, Legija i slične ubice imali visoke činove komunističke službe bezbednosti? Šta ćemo sa Ratkom Mladićem i sa ostalim komunističkim generalima? Svi oni su - i na srpskoj i na bošnjačkoj i na hrvatskoj strani – bili Titovi generali. Iako su bili odeveni tako kako kažete, iako su sebe nazivali četnicima, ta vojska nije ništa radila bez naloga i organizacije starih komunističkih službi bezbednosti.
ANALITIKA: Gospodine Draškoviću, bojim se da Vam je ta teorija, sa stanovišta elementarne logike, vrlo problematična.
DRAŠKOVIĆ: Nije problematična! Prvo, ni Draža ni njegovi ljudi nisu živi devedesetih. Kako mrtvi mogu da počine zločine?!
ANALITIKA: Na isti način na koji to mogu Tito, Ranković, Kardelj... I oni su mrtvi devedesetih.
DRAŠKOVIĆ: Ali je to njihova vojska, njihova vlast, njihovo bratstvo-jedinstvo, njihovi kadrovi...
ANALITIKA: Ali nije njihova ideologija i to je ključno! Ravnogorska, a ne partizanska ideja je homogena, etnički čista, velika Srbija, koju su, devedesetih, ovi „moderni“ četnici ponovo pokušali da sprovedu. Zato kažem da Vam je teza problematična.
DRAŠKOVIĆ: Nije tako! Ja sam iz partizanske porodice, izučavao sam istoriju... U Drugom svetskom ratu, ma koliko se trudili, nećete naći ravnogorske tajne grobnice, ali hoćete – komunističke!
ANALITIKA: I, šta to znači? Umjesto da kopaju, ravnogorci su, kao Pavle Đurišić, svoje žrtve radije sa mosta bacili u rijeku? Nemojte, molim Vas...
DRAŠKOVIĆ: Ama nije! Nećemo sad ići u tu priču... Otvoreni su i engleski i američki i francuski tajni dosijei i tačno se zna ko je bio ko u Drugom svetskom ratu!
ANALITIKA: Naravno, zna se, ali se, umjesto prihvatanja tih činjenica, jedino u Srbiji traži revizija Drugog svjetskog rata.
DRAŠKOVIĆ: Slušajte! Tačno je da su obe gerile – i partizanska i ravnogorska – pravile ratne zločine; zna se i da su bile naročito surove u zločinima prema svojim ideološkim protivnicima; međutim, problem je u tome što se zločini jedne strane proglašavaju herojstvom. Posle 1944, komunisti su ovde počinili masovne zločine; svoje su žrtve straljali, ubijali bez suđenja, a onda zakopavali u tajne grobnice... Pa, samo pretprošle godine, u Srbiji je otkopano 38 000 posmrtnih ostataka civila koji su, posle 1945, kao „neprijatelji naroda“, streljani i bačeni u masovne grobnice. Simbolički rečeno, u pitanju je pet Srebrenica o kojima niko ne govori. Kada bi se otvorila dosijea tajnih komunističkih službi...
ANALITIKA: Eto, vraćamo se temi: SPO je 2004. i 2008. tražio otvaranje svih dosijea...
DRAŠKOVIĆ: Tako je. Posle zahteva SPO-a da se otvore tajni dosijei, doživeli smo novu odmazdu Službe državne bezbednosti. Naime, 2004. godine, od trideset poslanika koliko smo ih imali u tadašnjem sazivu Skupštine, tokom samo jednog dana, izgubili smo njih - deset. Obrazloženje tih ljudi je bilo da sam, kao predsednik stranke, napustio izvorni program, ideale i principe SPO-a; zato su prešli u drugu partiju. Kasnije, na sednici vlade, o tome je otvoreno govoreno kao o osveti DB-a.
Četiri godine kasnije, SPO je pokrenuo novu inicijativu koja je trebalo da uđe u skupštinsku proceduru; naravno, nikad nije ušla. Umesto toga, 2011, od koalicionog partnera smo dobili nepotpisano pismo u kome se traži da napravimo kopromis, da otvorimo dosijea, ali da imena zločinaca i doušnika ostanu zatamnjena. U suprotnom, objasnili su, doveli bismo u pitanje temelje države; među ljude bi bila uneta zla krv; ako bi se saznalo da je muž špijunirao ženu, brat brata, mnoge bi porodice bile rasturene... Ali, cela priča sa našom inicijativom je imala i dobru stranu. Naime, obećano je da će 2066. tajna dosijea ipak biti data na uvid javnosti. Dakle, sačekaćemo; to je čas posla!
ANALITIKA: Kako to da je SPO u svojim redovima imao toliko agenata tajnih službi? Sjećam se da je crnogorski pisac, Miodrag Bulatović, početkom devedesetih rekao kako je jedan od Vaših tadašnjih potpredsjednika, čije je ime bilo Sirano, radio za Službu.
DRAŠKOVIĆ: Reću ću Vam: nikada nisam bio u prilici da pogledam sopstveni dosije. Zašto? Zato što mi je rečeno kako bi mi bilo potrebno nekoliko dana i noći da bih ga prelistao; rečeno mi je i da sam, od devedesetih, u svim službama bezbednosti bio zaveden kao „službena obaveza prvog reda“. Vođen sam pod šifrom – terorista i unutrašnji nepriajtelj, pa su protiv mene mogli da angažuju antiterorističke snage. I angažovali su ih. Slušali su me bukvalno 24 sata. U celoj kući, u spavaćoj sobi, kacelarijama – svuda su bili montirani prislušni uređaji. Navodno, skinuti su 2004. Da li su ih vratili, ne znam. Tehnika je, znate, napredovala. Pored svega toga, na mom svakodnevnom uhođenju, bilo je angažovano oko četrdeset ljudi. Koliko ih je bilo unutar stranke, to je drugo pitanje.
ANALITIKA: Ministar policije, Ivica Dačić, rekao je kako jedva čeka da se otvore tajni dosijei...
DRAŠKOVIĆ: Reč je o cinizmu na koji Dačić, zanimljivo, nije bio spreman 2003, u vreme policijske akcije Sablja. Slom Sablje, posle koje je izvršena jedina lustracija u Srbiji - uklanjanje iz policije svih onih koji su u toj akciji učestvovali - omogućila je Dačiću da se, dvanaest godina nakon pada njegovog šefa, na ovaj način ruga sa žrtvama. Nadam se da će mu, voljom građana, posle Đurđevdana, ta mogućnost biti ukinuta.
ANALAITIKA: Kako? Pa, bivši predsjednik Srbije, Boris Tadić, Dačićeve socijaliste poziva u novu koaliciju.
DRAŠKOVIĆ: Na izborima 2008, SPO je učestvovao na listi Za Evropsku Srbiju, Boris Tadić, koja je bila ubedljivo prva, osvojila blizu četrdeset procenata glasova, ali ne i dovoljan broj mandata da sama sastavi vladu. U toj koaliciji, već oslabljeni SPO, bio je mali partner, sa svega četiri poslanika. Ipak, i sa te pozicije, govorio sam da je greška praviti brak sa Socijalističkom partijom Srbije, prositi ih i podmićivati samo da ne bi došlo do velike antievropske koalicije tada jedinstvenih radikala, Koštunice i istog tog SPS-a. Naprosto, nisam verovao u priču da je u pitanju manje zlo.
ANALITIKA: Ali je SPO ušao i u tu vladu.
DRAŠKOVIĆ: Odlukom većine. Ja sam rekao svoje: najbolje bi bilo pustiti antievropljane da sastave vladu, da pokažu šta znaju, a onda će, najduže za godinu ili dve, biti raspisani vanredni izbori na kojima ćemo ih potući i formirati pravu evropsku valdu. Ispostavilo se da sam bio u pravu. Preokret, čiji je SPO deo, naprosto ne sme da napravi istu grešku i dozvoli Dačiću da ponovo ucenjuje Srbiju...
ANALITIKA: Mislite da je koalicija sa SPS-om jednako neprihvatljiva i za Čedomira Jovanovića?
DRAŠKOVIĆ: Mislim. Sa Dačićem ne smemo praviti koaliciju drvenoga gvožđa.
ANALITIKA: I vjerujete da nećete, poslije izbora, u okviru Preokreta, opet ostati u manjini?
DRAŠKOVIĆ: Ne verujem da u Preokretu postoje velike razlike oko strateških ciljeva. Stanje u državi je očajno. Vratili smo Miloševićevu terminologiju i, pravo da vam kažem, često se pitam zašto mu u centru Beograda već nismo podigli spomenik. Između ostalog i zbog toga što već dvanaest godina vodimo njegovu kosovsku politiku, lažemo narod da je u pitanju bila veličanstvena pobeda nad NATO paktom i da nam je, Rezolucijom 1244 i Kumanovskim sporazumom, sačuvan teritorijalni integritet i suverenitet nad Kosovom. U pitanju je, dakle, zvanična politika ove države. Nasuprot tome, ideja Preokreta je da iz ovih izbora izađe kao snažna lokomotiva koja će, tih mnogo praznih vagona koji nikuda ne idu, zajedno sa Demokratskom strankom i strankama manjina, povesti u pravcu EU. U slučaju da ne dobijemo dovoljan broj glasova, najpoštenije bi bilo pustiti stranke srodnog programa da naprave novu vladu.
ANALITIKA: Koje su to „stranke srodnog programa“?
DRAŠKOVIĆ: Ako slušate programe dve vodeće starnke vlasti i opozicije - ali i SPS-a - teško ćete među njima pronaći neku razliku. Starteški, svi govore isto: Evropa, ali da se suštinski ništa ne promeni; Evropa, ali da nam ne postavljaju nikakve zahteve; Evropa, ali pod uslovom da tamo idemo zajedno sa Kosovom... Znate, još uvek smo u danima velikog hrišćanskog praznika, Uskrsa, pa se nameću neke novozavetne asocijacije. Neću da spominjem imena... Na Golgoti, na krstu ste, dakle, imali dvojicu grešnika; između njih – Isusa Hrista. E, jedan od dvojice grešnika se pokajao; drugi nije. Ako to prebacimo na politički teren u Srbiji, za prvoga možemo slobodno reći da se, u odnosu na politiku svog šefa – pokajao, da se te politike odrekao. Nasuprot njemu, drugi ne samo da se nije pokajao, nego se ni jednog dela te politike nikada nije odrekao. Za tog drugog, nepokajanog, u svim srpskim novinama možete pročitati trgovačke analize o njegovoj sjajnoj poziciji, njegovoj mudrosti koja ga je dovela u situaciju da seče pogaču i donosi odluku kojim će putem Srbija dalje ići; taj je u prilici da sve nas koji smo do 2000. godine bili ispred, a on u policijskom kordonu, danas ucenjuje. Nepokajanom pomažu svi...
ANALITIKA: Pa i „otac nacije“!
DRAŠKOVIĆ: Naravno. Pa, Srbija se odavno vratila u devedesete. Čovek koga pominjete i kome danas sa teškom mukom izgovaram ime, početkom devedesetih je, sećate se, rekao kako je Milošević veći državnik od Nikole Pašića. U junu 1991, uputio sam mu otvoreno pismo, pitajući ga zašto se pretvara u apostola smrti i mržnje, u dobošara rata; pitao sam šta će mu, posle onolikoga Galeba, taj bedni čamac iz Požarevca. Borba i Politika su to pismo objavile u celosti; danas, objavila bi ga možda samo dva medija. Eto, to su razmere moralnog posrnuća Srbije!
ANALITIKA: Da li Vam je Dobrica Ćosić odgovorio na to pismo?
DRAŠKOVIĆ: Odgovorio je tako što je, zabrinut i zamišljen nad sudbinom države i nacije, napisao još jednu knjigu u kojoj, recimo, ne pominje četvorostruko ubistvo članova SPO-a na Ibarskoj magistrali; jednostavno, nije se desilo! Umesto toga, iznenađen je i očajan zbog činjenice da je, tim žrtvama Miloševićevog terora, patrijarh Pavle služio opelo i da je Danicinom bratu, takođe ubijenom na Ibarskoj magistrali, posmrtno dodelio orden Svetog Save... Eto, to je on. I zato se ne čudite što danas tako snažno podržava onog - nepokajanog!
Tamara NIKČEVIĆ
