Isada ga vidim na sceni, moćnog, zaigranog, krilatog, kako dlanovima razbija vazduh na bezbroj magičnih karata i do same ivice podnošljivog priziva bljesak, dok mu oči sijaju vazda meko i melanholično. Kada je preminuo, mada je u slučaju vilenjaka i glumca Nebojše Glogovca smrt zbilja neproverena glasina, jedan hrvatski kritičar napisao je da je zauvek ostao zaposednut njegovim dubokim, tužnim očima
Upoznala sam ga kada je njemu bilo svega dvadeset i tri. Bejah godinu starija. Već je radio. U Jugoslovensko dramsko pozorište doveo ga je reditelj Dejan Mijač, vazda oštrog oka da zapazi jarke darove što su ih glumci nosili u srcu i koji se na zemlju donose odnekud, ali se ne mogu steći. To je ono izvesno nešto u srcu koje umetnik ili poseduje ili ne poseduje. I upravo to odlučuje hoće li na sceni biti prvak li pešak. Glogi je već na Akademiji nosio auru, ponašajući se čitavog života kao da to ne zna i ne opaža. Kao sin sveštenika, imao je karakterističnu blagost u ophođenju sa ljudima, jednu posebnu prefinjenost i nežnost. Kada bi se zagledao, vazda bi mu u očima stajalo pitanje: ,,Jesam li ja čuvar brata svoga?“ O da, bio je. I nastavio je to da čini i posle smrti, koja deluje kao njegova najneuverljivija uloga. Jer je on i smrt odigrao. Ne želeći da povređuje sve koji su ga toliko voleli, odlazio je na terapije nasmejan. Novinaru koji je nekoliko dana pred prelet u druga carstva, uspeo da ga dobije telefonom, samo je kratko, bez ljutnje, rekao: ,,Nema potrebe da bilo šta proveravate“.
U Nemačkoj, nešto više mesec dana pre smrti tog devetog februara, kada su sve scene odjednom pretvorene u zaljuljanu Veneciju što tone, bez zvezda, lekaru koji mu je promucao neveselu dijagnozu, odvratio je: ,,Dakle, žurka je gotova“. Ali se u Beogradu pretvarao da veruje u nastavak. Iako je smrt oko njegove mlade, lepe glave, već počinjala da proseca put u vidu sjaktavih arabeski i tajne azbuke koju svetlost ne može razumeti. Na sceni je bio gotovo do samog kraja. I uvek podjednako uverljiv.
Ne pamtim njegovu tešku reč upućenu kolegama ili inspicijentu, strpljivo je podnosio duga čekanja na snimanjima i glumačke probe koje su jednog leta na budvanskoj Citadeli počinjale u ponoć i trajale sve dok mesec prstima ne pogasi pospane zvezde, kao sveće. Bio je ahasfer, večito u kretanju, lebdenju, suštinski, sada vidim da je žudeo da poleti. Na sceni, bez obzira koju je ulogu igrao ili koji kostim je nosio, on je svrdlom svoje iskrenosti uznemiravao i opčaravao. Njegovo srce napadalo je naše, prilazilo mu, grlilo ga, grizlo ga za grlo, za usne. Hiljadu puta sam ga gledala. I hiljadu puta videla isto. Žene su izlazile iz sala posle njegovih rola, u tihoj, ćutljivoj sreći i potpunom spokoju onih kojima su obljubljene duše. A to je podvig koji je retko kome omogućen, jer je dar. Samo bogoliki tako vole, kao što je Glogi voleo sa scene. Na pozornici, njegov vrisak bio je samo adept njegovog šaptaja. Imao je privilegiju stvaranja na sceni. Rekreirao je pred nama nove svetove. Bilo je lako poverovati mu. Na filmskom platnu njegove su usne pupele do rascvata, naročito latica gornje. Tvrdio je da je sin Gavrilo gornju usnu nasledio od njega.
Naročito sam volela njegovu kosu, slatku okruglinu i mekoću tih kovitljaja, koja je delovala kao oreol licu vazda sa iskrom u oku, što se zgušnjavala u nevidljivu patnju, čak i onda kada su se usne radosno životu odazivale smehom. U dahu divljih noći u kojima su poslednjih decenija truleli naši dani, sa ozverinjenim ljudima i oslabljenim, praznim Suncem, buknuo je ples Glogijeve glume, prepune moćnog kapitala lekovite, mesečarske svetlosti. Sa njim, verovala sam u večitu liturgiju lepote. U kalendare naših života koji su se rasipali, u dane koji su se lako raznizali kao rasplakane, zaboravljene brojanice, Glogovac je uneo fantastične flote likova doputovalih pravo sa rubova edenskih nesanica, što budni sanjaju vrtove u koje još nisu kročili, ali koje su dodirnuli. Nemoguće je zaboraviti njegovog Bogdana u „Ubistvu sa predumišljajem“, kako celiva blago lice mlečne i usamljene Branke Katić, nad čijim telom, kao nad biblijskim kovčegom, šapuće meko: ,,Jelo...“ U Hamletu, ulozi svih uloga, oči mu delovahu kao u snu ulovljena crna sunca, a on sam beše dečak metalnosive kose, koji je zauvek ostao zarobljen u lavirintima samoće.
Kada sada gledam bezbroj njegovih fotografija, i dalje imam utisak da svojim providnim, dragocenim dlanovima, miluje naše potiljke obolele od melanholije i gladi naše ušne školjke pune suza. On neće ostariti. Neko iznad i izvan nas doneo je tu odluku. Bio je tih, blag i beskrajno drag i mio prijatelj, ćutljiv i zatvoren kao školjka sa bezbroj bisera koje je čuvao za scenu. Neki od njih behu crni, ali ne manje dragoceni.
Glogovac je bio mešavina srpskog Dina i Branda. Na sceni je delovao ranjivije, punokrvnije, vrelije nego na životnim raskrsnicama. Prava gluma uvek počinje kada se zavese spuste. Na ojađenu srpsku pijacu tuge nikada nije izneo na prodaju svoju dušu. Izgledalo je da mu je data neiscrpna snaga. Izgledalo je... Stvarati umetnost bilo gde u svetu, a pogotovo na Balkanu, zbilja znači „spasavati sopstvenu dušu“. I Glogovac je to znao. Sa njim kao predvodnikom, činilo se da ćemo se ukrcati na neku Nojevu barku, što spustiće se sa nebesa po nas. Bez njega, ostali smo ojađeni i smrtni.
Publika je decenijama, a opet kao da je sve bilo zgusnuto vreme u jedan tren, gledala u snagu njegove propovedi – jer on beše izaslanik ljubavi, spasenja i patnje. Naježene od unutarnje fermentacije nepoznatih želja, kao u kaleidoskopu, mešaju se uloge koje je odigrao. Štitio je nas, a bio je sam „najnezaštićenije biće u kosmosu“, sa tim očima, ogledalima, kojima je nekom čarolijom brisao naš balkanski bol. Kao i svaki vrhunski umetnik, uspevao je da utoli našu metafizičku glad, žeđ, umiri bolove. Njegov Hamlet beše svedočenje o našoj jadnoj i kužnoj otvrdlosti. I dok čitav svet tone u tamu koja leže među nas, Glogovčeve uloge bile su sanatorijum za naš san i naše ludilo i nada da nećemo sesti „u žuti taksi koji vozi anđeo smrti“ i koji beše parkiran sa otvorenim vratima. Ko je mogao znati da će on tu sesti umesto svih nas.
