Велики дио идентитетске политике свео се на прост рачун процената који ће показати наредни попис. Чак и већ обављени пописи служе за исказивање нечије надмоћи и претворени су у псеудодоказе националистичких кухиња.
У нашој историографији углавном се узимало да је једини попис становништва био сачињен 1909. године, па су његови резултати највише били и подложни фалсификовању и произвољним интерпретацијама. Тако смо по њему сви били Срби! Међутим, у стварности ствари стоје другачије. Процјене броја становника у Црној Гори постоје још од XVI вијека, мада су их углавном правили страни путописци, па цифре варирају у зависности од нечије наклоњености и циља. Тек доласком на пријесто књаза Николе I Петровића јавља се потреба за државним пописом, али један покушај 1864. године није уродио плодом. Након стицања независности 1878. пружила се нова прилика, па је први званични попис становништва извршен 1879. године. Орган који је био задужен за спровођење пописа било је Министарство унутрашњих дјела. Општи попис становништва извршен је на основу наредбе тадашњег министра унутрашњих дјела војводе Маша Врбице од 23. јуна/3. јула 1879. године. Ова наредба разаслата је преко свих вароши у Црној Гори и прослијеђена је укупно на 72 капетана. Да је одлука о спровођењу пописа схваћена јако озбиљно од стране тадашње црногорске администрације, најбоље илуструје писмо које министар унутрашњих дјела војвода Машо Врбица шаље Зеки Лалевићу у Колашин у којем му објашњава значај ове одлуке и у којем стоји:
„Све свјетске учене државе имају попис свога народа, имена и презимена чељади свију вјера а то и Књажева влада хоће да има и то се по свој Књажевини пише: христијани, Турци и Латини. Дакле свакојега чељадета мушкога и женскога нека имена буду записана, јер је то ради реда а противу вјере и закона није“.
Наредни попис становништва у Црној Гори обављен је након 20 година, 1899. Црна Гора је тада имала 315.000 становника. Према приступу и организацији у спровођењу пописа становништва овај попис из 1899. године донијеће велике и озбиљне промјене и утријеће пут даљем приступу овом сложеном питању и утврдиће десетогодишњи стандард одржавања пописа који је, на жалост, Црна Гора успјела да примијени још само једном, 1909. године. Резултати овога пописа показују да се у периоду од двадесет година црногорско становништво скоро удвостручило. То представља реалну демографску слику црногорског друштва, које се, по први пут у својој савременој историји, развија у мирнодопским условима.
Оно што највише упада у очи у овим пописима је чињеница да није било у упитницима питања о националном изјашњавању. Видјели смо да при првом попису становништво је раздијељено према вјерској припадности, тако је било и у осталим, али националне припадности није било. Ово из једноставног разлога јер су се према закону, а од 1905, и по Уставу, сви поданици књаза/краља Николе сматрали Црногорцима, ма које вјере или неке друге оријентације били. Њихов идентитет био је утврђен самим припадништвом својој земљи или, како би се данашњим терминима то исказало, држављанством.
Никаква подјела у том смислу није могла да постоји, а све накнадне интерпретације само су злонамјерне инсинуације у служби разних центара моћи усмјерених ка прекрајању црногорског идентитета. Зато се по први пут у црногорском друштву јавља „етничка“ подјела са чувеном реченицом Сава Фатића, изреченој на Подгоричкој скупштини, „Ми од сад нијесмо Црногорци, него Срби!“ Ова вјештачки направљена раздјелница, до данас, на жалост, има укоријењеност у нашем друштву. Бројни митови сплетени су око тога и у њих убачени „резултати“ пописа, ради псеудонаучне потпоре. Из јединог статистичког податка да се у Црној Гори говори српским језиком, изведене су огромне шпекулације са широким и злехудим посљедицама, које и данас одзвањају у нашем друштву. Због тога се у пописима становништва даје неуобичајен значај и стварају подјеле међу народом. И наравно, поново се за истицање својих ставова у помоћ позива прошлост. Указивањем на неке основне чињенице у овом кратком прилогу, хтјели бисмо да допринесемо, не даљој полемици, већ бољем разумијевању ствари.
