Повјесница Другога свјетског рата препуна је славних примјера отпора слабијега јачему. Шведска power метал група Sabaton која се прославила обрадом ратних тема, посветила је прије десетак година једну своју пјесму пољским јунацима из битке за Визну из 1939. године, која се у пољској традицији и историографији назива „пољским Термопилом“. Тада је око 720 пољских војника три дана пружало жесток отпор њемачким снагама које су на том простору бројале око 41.000 бораца. Због ове и још неколике пјесме посвећене пољској историји, пољски предćедник је шведске металце одликовао Легијом части.
Уколико сличан примјер у премоћи снага потражимо на страницама црногорске историје Другога свјетскога рата, наћи ћемо је већ у току устаничких јулских дана 1941. године на простору Ријечке нахије. Након што је 13. јула избио устанак против окупатора широм Црне Горе, талијанске посаде у значајнијим црногорским насељима нашле су се у опасности.
Посебно је био угрожен гарнизон на Цетињу, па му је талијанска команда упутила један моторизовани батаљон граничне страже дивизије „Месина“ из Ријеке Црнојевића, који је према подацима из литературе бројао око 800 војника. Око један сат иза поноћи 15. јула, талијански батаљон се кретао саобраћајницом Ријека Црнојевића – Цетиње, ђе су га у мјесту Кошћеле изненада напали герилски одреди из Горњег Цеклина и Љуботиња. Црногорске снаге у току напада износиле су свега 48 бораца, а њима се током осмочасовне борбе прикључило још око двадесет бораца из околних цеклинских и љуботињских села који су се враћали из борби с Брајића.
Иако су снаге биле у невјероватној диспропорцији од 16 напрема један у току напада, црногорски герилци успјели су на овој тачки поразити непријатеља. Према подацима које доноси историчар НОР-а Ђуро Вујовић – црногорска страна није имала ниједног погинулог војника (!), док су Талијани имали између 70-80 мртвих, 110 теже и око 300 лакше рањених бораца, а само се 20-30 талијанских војника успјело пробити из обруча. То значи да је 48 бораца успјело избачити из строја око 800 противничких војника и притом стећи изузетан ратни плијен: око 1200 пушака, 48 митраљеза, неколико пушкомитраљеза, шест минобацача, 20 моторбицикала, 28 камиона и четири топа, уз велике залихе муниције и хране.
Иако је по бројкама овај догађај фасцинантан, о неком већем војном значају битке на Кошћелама се не може говорити јер она није била прекретна, нити је њоме дугорочно задат тежи ударац талијанској војсци. Али је симболички значај ова битка имала током цијелога рата, а и касније у току поратних комеморација и ćећања на црногорске хероје и родољубе.
Разлоге успјеха бораца с Цеклина и Љуботиња треба тражити у фактору изненађења – ноћ, неприступачан терен, уски коловоз којим се кретао талијански батаљон. Учесници битке на Кошћелама касније су сликовито описивали талијански пораз од којих издвајамо свједочење Вида Вукмировића: „То је била ноћ. Мјесец је био, цалио ка (да је) грија' тај врх тамо. А ни они се нијесу умјели у ови кутац оден снаћ. Видиш како је ова џада тамо? Они нијесу знали окле им пуца, е да су знали они су не 'ћели лако побит бацачима и пушкомитраљезима. Свако је зрно топовско пасало горе у Цеклин и пробило је до кућа тамо. И у Љуботињ“.
Црногорски борци на Кошћелама имали су и велику мотивацију за рат с Талијанима. Током 13. и 14. јула исти батаљон који је поражен на Кошћелама и још један талијански батаљон, извршили су велике репресалије у цеклинским селима ђе је запаљено 120 кућа и убијено 36 особа.
Партизански устаници у Црној Гори 1941. године
ПАРТИЗАНСКИ УСТАНИЦИ У ЦРНОЈ ГОРИ 1941.
Како је запазио најпознатији нововјековни теоретичар рата Карл фон Клаузевиц, да би герила, односно „народни рат“ како је он назива, била ефикасна потребно је да се створи пет услова: да се рат води у унутрашњости земље, да се народни рат не смије водити као конвенционални рат, већ да се непријатељ мора нагризати, да дјеловање удара на непријатељску војску мора бити распрострањено на широком подручју како он не би успио спојити све своје снаге, да морају постојати политички услови и национални карактер те мржња према окупатору како би мотивација била што извјеснија, и на крају да терен на којему се ратује мора бити груб и неприступачан. Свих ових пет услова Црна Гора је јула 1941. године у потпуности задовољавала и зато је Тринаестојулски устанак за веома кратко вријеме успио створити велике оазе ослобођене територије. Уз све ове услове треба додати да герилско ратовање у Црној Гори има велику традицију, те да је тај начин ратовања допринио великим побједама у нашој историји – од Туђемила до Кошћела. Зато су Црногорци били веома значајна снага типично герилски организованог партизанског покрета у Југославији и зато су они махом управљавли југословенском војском. Након Другога свјетског рата око 40 одсто генерала ЈНА били су Црногорци.
Као једна од епизода најславнијег црногорског догађаја XX вијека – Тринаестојулскога устанка, битка на Кошћелама изузетан је примјер успјешне примјене герилске тактике и отпора многобројнијој сили.
