Наиме, књаз Данило, ослоњен на свог новог савезника Француску и Наполеона III, покушава током трајања мировне конференције у Паризу да од великих сила обезбиједи признање црногорске суверености. Међутим, то је било тешко испословати, јер у првом Омер-пашином походу, 1852-52, Црна Гора је била пред војничким поразом и Турска је истицала своје право над њом.
Због тога, књазу је била потребна побједа на бојном пољу како би показао великим силама спремност Црне Горе да буде самостална држава. Прилику за то добио је у новом херцеговачком устанку почетком 1858. године. Под вођством Луке Вукаловића, потпомогнути црногорским четама јајоша, Херцеговци су дигли буну тражећи испуњење реформи на које се Османско царство било обавезало.
Мада су велике силе покушале да смире ситуацију, устанак је добио на замаху. Отоманска империја лако је дошла до закључка да, након заустављања Омер-паше који је био на путу да сломи Црну Гору, једном брзом војном акцијом може угушити херцеговачки устанак и нанијети одлучујући пораз књазу Данилу.
Успјех војне кампање донио би јој право да избјегне мијешање великих сила и дефинитивно утврди пред међународној јавности да је питање Црне Горе њено унутрашње питање у које нико нема право да се мијеша.
С друге стране, књаз Данило је рачунао да ако дође до сукоба с Турском то ће додатно скренути пажњу европске и свјетске јавности на црногорско питање. Интереси обје стране спријечили су настојања великих сила да зауставе побуну. Тако књаз дијели црногорске барјаке и чинове у пограничним крајевима, а Сеоца припаја себи. Одговор Турске на то је био концентрација трупа у Требињу.
Покретима турске војске под командом Хусеин-паше ка Грахову 2. маја отпочеле су ратне операције и поред дипломатске интервенције Француске и Русије да се они зауставе. Сукоби су убрзо дошли до свог врхунца и резултирали битком на Граховцу 13. маја 1858.
Према бројним сачуваним извјештајима видимо да су ратна дејства трајала више дана. Већ 8. маја пошао је Хусеин-паша према Грахову како би ту заузео положај. На то су Црногорци реаговали, тако што су 11. маја заузели кланце и одвојили га од главнине турске војске. Главни бој догодио се 13. маја када је Хусеин-паша покушао да се пробије, али у контранападу Црногорци су разбили његове положаје.
Црнoгорске трупе успјеле су да заробе турску комору, а онда и положаје артиљерије, што је довело до панике у турским редовима. Међу Црногорцима истакли су се војвода Милош Кривокапић и сердар Јоко Кусовац који је у боју и погинуо. Турци су имали око 7 000 жртава, међу којима су били и Кадри-паша и пуковник Осман-бег.
Успјех Црне Горе на Граховцу одјекнуо је тадашњом Европом, па све новинске агенције објављују извјештаје о томе. Велико војно понижење које је доживјела Турска на Граховцу нагнале су Порту да прихвати приједлог за разграничење са Црном Гором. Књаз Данило добио је прилику да пред велике силе обнови питање црногорске независности, али ће му реализација ипак измаћи.
Побједа на Граховцу тиме није изгубила на значају. Наиме, Црна Гора се показала способном да потуче низам – регуларну турску војску у директном окршају, што је подигло њен положај у очима великих сила. Јачање државних институција и консолидација унутрашњих прилика учинили су да Црна Гора буде спремна да се ухвати у коштац са Османском царевином и на бојном пољу осигура своју независност. То ће се показати и у Вељем рату, када послије битака на Фундини и Вучијем долу, на Берлинском конгресу, 13. јула 1878. године стварно добијемо међународно признање одавно стечене независности.
