Toliko je nepočinstava ostavio za sobom ovaj nezakoniti generalni direktor, da će kad pravosudne institucije počnu raditi svoj posao, režimski izvršilac najprljavijih zadataka morati da odgovara pred zakonima države Crne Gore.
Istorija beščašća Borisa Raonića ne počinje njegovim angažmanom u Javnom servisu, ali ukoliko bude tužilaštva i suda, tu će se okončati.
Jer, ako nedjela režimskog direktora ne budu kažnjena, i tužioci i sudije svoje toge mogu zamijeniti crnim mantijama. Baš onim crnim mantijama ispod kojih se Raonić krije.
Svakom nedjelu pripada adekvatan sudski tretman. Za nauk svima kojima privid moći, uzrokovan političkim kišobranom, daje za pravo da se iživljavaju nad onima čija kičma nije povijena, i čiji jezik nije izgubio moć govora. Nad onima za koje sloboda nije roba koja se prodaje na buvljaku. Nad onima koji su slobodni danas, kao što su bili juče, i kao što će biti śutra. Bez obzira na režim. I koji nijesu Raonićevi uzorni novinari i kolumnisti, čije je besprizorno poltronstvo bilo mučno gledati do 2020, a još mučnije danas.
12Otkaz novinaru Siniši Adamoviću samo je nastavak progona koji Raonić sistemski i sistematski sprovodi. Od Tanje Šuković, Žarka Božovića, Dragana Tomaševića, Slavice Balandžić, pa do Siniše Adamovića, Raonić dokazuje servilnost aktuelnom režimu.
Sluganstvo na kojem bi pozavidio i Dragoljub Milanović, Miloševićev direktor RTS-a, koji je tokom NATO bombardovanja svjesno žrtvovao 16 radnika Radio-televizije Srbije. Ne bi li svom gospodaru dokazao odanost.
Koliko će još radnika Javnog servisa biti linčovano, ne bi li Raonić opravdao milost režima, i kupio još malo vremena za svoju strahovladu.
No, istorija nas uči da od kompleksa autokrate, a uzrokovanog duboko ličnim frustracijama, pate notorne kukavice. Istorija nas uči, a Boris Raonić uvjerava da je zaista tako.
