Poštovani profesore, doktore, docentu Veseline Drljeviću, predsjedniče Savjeta,
Uvaženi Okrivljeni, Oče Veseline,
Nećete zamjeriti, ali u ovom obraćanju, malo više ću se posvetiti našem dragom Generalnom, tačnije njegovom ekspozeu objavljenom na naslovnici portala RTCG.
Ekspoze je bio naslovljen ovako: „Da RTCG više nikad ne bude plijen politike već ponos i servis građana“. Suštinski, odgovarajući naslov bio bi „Ja Mesija – Kako sam RTCG odveo na put spasenja“.
E, sad, da uskočimo u meritum.
Na drugi dan Uskrsa, u predvečerje uskršnjeg ponedjeljka, preciznije između 19 sati i 4 minuta i 19 sati i 12 minuta, ukazalo se, milošću tehnološkom, na platformi zvanoj portal RTCG, drago lice našeg pravosnažno Nezakonitog. Ukazanje je bilo u vidu fotografije i pisane ispovjesti. Pročitali smo dirljivu besjedu o izuzetnom podvižništvu, žrtvovanju i odricanju i svemu ostalom što je, sudeći po samoopisanim djelima, ovaj skoro pa velikomučenik, morao da učini na putu ka našem spasenju.
E, sad, mi tačno ne znamo šta je bio - što bi rekao jedan naš bivši zvaničnik - povod za razlog ovog obraćanja. Koliko znamo, a znamo, nije po srijedi obilježavanje nikakve obljetnice. Ili je možda ustanovljena neka, a mi nemamo pojma? Mada, iskustvo nas uči da je naš Generalni vrlo lepršav u doživljaju značajnih datuma.
Evo, ako se sjećamo, a sjećamo se, novembarski jubilej je onomad bio zakazan za septembar, ali zbog „ekstremno niskih temperatura (dvadesetak stepeni) muzičari nijesu mogli da sviraju“, pa smo bacilli tričavih nekoliko hiljada eura i proslavu ostavili ipak za novembar. Jer, opšte je poznato da je, zbog temperatura, novembar mnogo bolji za sviranje od septembra. To je ta nekakva subjektivno-digitalna meteorologija.
Bilo kako bilo, šta god da je razlog za ovo „iznenadno“ obraćanje – slutim neki kastig! Naš Nezakoniti poznat je po kriznom PR-u. Uvijek brzo i lako nađe i povod i razlog da se obrati, sebe pohvali i požali, a druge pokudi.
I, svaki put, matrica je ista. On došao, haos zatekao, ali se nije predavao, nego se hrabro i prkosno, znalački i istrajno borio, Scile i Haribde prošao, samo da bi u interesu građana radio i Javni servis sačuvao.
(O, pa ovo je mirakolo neki! Pjesma se sama od sebe piše, rekla bih. A i kako bi drugačije, kad nam naš Nezakoniti samo inspirativna štiva ostavlja.)
Vratimo se ekspozeu. Mnogo mi je teško je i na velikim sam mukama koji citat iz „ekspozea“ da odaberem, šta da izdvojim. Nezakoniti opisuje kakvo je stanje zatekao u Javnom servisu i kako je to uticalo na njegovo emotivno stanje. Po njegovim riječima dočekale su ga ale i aždaje - nerad, neznanje, javašluk, korupcija, netransparentnost, ma grdilo od problema, ali njegov senzibilitet posebne vrste, najviše je pogodilo sljedeće:
„... A najgore od svega – duh u kome je sve to bilo normalno. Duh u kome je bilo prihvatljivo da povjerenje građana u SVOJ javni servis bude na minimumu.” (Boris Raonić)
Evo, koliko se ja razumijem u sentiment, a računam da sam tu znavena, na ovaj iskaz i kamen bi proplakao. Pa, je li? Zamislite, koliko je ovakva spoznaja bila bolna za jednu blagu dušu?! (E, sad samo ne znam da li bi i sudstvo i tužilaštvo pustilo suzu.)
Međutim, đe ima volje ima i načina, davno je rečeno i kroz brojne primjere potvrđeno.Tako je i u slučaju našeg Nezakonitog. Posvećen isključivo javnom interesu, nepokolebljiv na tom putu, često usamljen i osporavan, jer kako bi drugačije pravi heroj u bajkama izgledao, odlučio je da se uhvati u koštac sa svim nedaćama i svoje hrabro srce priloži na oltar istine, principa i pravde! Dobro, možda sam malo ovdje pretjerala, ali ponijelo me. Kako i ne bi.
Pročitajte citat:
„Javni servis mora biti servis javnog interesa – ne ličnih privilegija.
Ne pravimo revolucije – pravimo red. I to svakoga dana. Volio bih da mi neko pokaže reformisaniju institiciju u Crnoj Gori danas.
Naš cilj je jednostavan: da RTCG više nikad ne bude plijen politike, već ponos i servis građana.
RTCG - Jedan za sve.
Idemo dalje!” (Boris Raonić)
Vidiš li kolektivu RTCG, vidiš li u kakvom si mraku bio? Sedamdeset šest godina si morao da čekaš i tavoriš, dok se nije pojavio jedan čovjek i upalio jedno svjetlo!
Evo, ja stvarno nijesam pametna šta reći poslije ovog? Kako ovo adekvatno prokomentarisati i ovakvom nadahnuću odgovoriti? Možda, uvaženi Docentu, da Vi, ako imate komunikaciju s njim, malo porazgovarate sa Nezakonitim? Da mu neko ovo malo pogleda? Mislim, ipak je na čelu najvažnije medijske kuće. Kako je došao i zašto je još tu, to je sad druga tema, ali ovo sočinenije Generalnog ima malo iskakanje iz okvira regularnog doživljaja sopstvenog značaja. Možda bi valjalo da je ovo neko pročitao prije objavljivanja, otkud znam.
Mada vjerujem da ste iscrpljeni od kreiranja ovog uskršnjeg televizijskog programa? Pa, pravo da Vam kažem, da sam na mjestu Svetigore, dobro bih se zamislila. Bogami ste im zadali pravi izazov. Mjera crkvenog sadržaja bila je tolika da svako ko je ne daj bože ateista ili agnostik morao je dobro da se zamisli je li „pod kakvu manu“.
I tu ponovo, na osnovu odgledanog programa, imam jednu dilemu. Kakav je duhovni i materijalni status nas zaposlenih u Javnom servisu? Jesmo li još samo iskušenici, ili smo se zamonašili? Jesu li javljali što iz ministarstva finansija, ili čekamo da nam se jave iz Mitropolije?
I, za sami kraj, ostavila sam jednu gorku, poražavajuću sliku. Vi ste, gospodine Raoniću, a i Vi dragi Docentu, mikrofon RTCG i zvanično predali službenicima Crkve Srbije.
Mogu da pretpostavim šta se ovdje desilo - sveštenik Šćepanović se vjerovatno ponudio da pridrži mikrofon i niko tu nije vidio ništa sporno.
Gospodo moja draga, kakve god da su okolnosti i nečije namjere, ovo se ne radi! Da se ne lažemo, znate i vi to dobro, ali očito vam ne smeta.
Simbolici ove fotografije ne treba nikakav kontekst jer je mogo ubojitija i od žalosne realnosti!
Neka Vam bog podari mudrost i strpljenje, blagodarim!
Tanja Šuković, djelatnica Javnog servisa.
