Sjetih se ovih dana prve poslijeratne vlade Crne Gore 1945. godine na čelu sa Blažom Jovanovićem. Sve ozbiljni i dostojanstveni ljudi, do srži predani antifašizmu i zagledani u budućnost onoga za čem su se četiri godine borili protiv okupatora i domaćih izdajnika.
Prvo što se danas zapaža među većinom političara je nedosatak uljuđenosti i dostojanstva. Za njih je politika neka vrsta perverzne igre odvojena od stvarnosti. Istina je samo neobavezan teoretski koncept, lišen svake svrhe. Oni su koalicija korumpiranih i neznavenih, koja je izašla ispod Joanikijeve mantije.
Za ova dva đetića što nam danas vode državu, navodno stipendista sa Oksforda, ne znaš u koje životno doba po zrelosti i čojstvu da ih staviš.
Da li su još u školi, na univerzitetu, ili u pubertetu! Provincijske inadžije kidišu jedan na drugoga, sve u ime nekakvih šupljih principa izvitoperenih zakonskih dužnosti i obaveza. Tu se do besvijesti improvizije i podmeće.
Prvo što se danas zapaža među većinom političara je nedosatak uljuđenosti i dostojanstva
Jakov je u ime inkluzivnosti Spajiću okačio o vrat Mandića, pa bi sad tu bedastoću da proglasi vrlinom. A Srbenda Mandić onakav kakvog ga je Joanikije okadio, postade odjednom i naglo bre Evropejac sa dna kace. Ubjeđuje nas da je neopozivo riješio da Crnu Goru uvede u evropsku zajednicu, prosto ne može dočekati taj dan, dok mu u pozadini viri srpski praziluk!
A Bečić je srećan što sa četničkim vojvodom dijeli status nepoželjnog. A osim u matematici nikad se od dva minusa ne dobija plus! Ali, sve se podnosi kad se za narod pati. Ti naši veliki (s)mučenici!
Iz čitave ove njihove rabote i političkog buvljaka jedini su izlaz opšti izbori na svim nivoima. Rublje se mora prati više puta, jer ružne fleke nikako da iščeznu. To su jedini tragovi koji će od njih ostati u istoriji!
