Мама је, најмлађа од четворо дјеце, одрастала скромно. Вјероватно, мада о томе није говорила, чешће гладна него сита. У тим страшним данима послије рата, када су најприје остали без оца, а потом и без мајке, није било лако не љутити се на живот, научити вољети га и радовати му се. А она, упркос свему никада није очајавала. Увијек насмијана, руку широм пружених према људима и животу. Види се то на фотографијама из њене младости. Да, истина је: младост је увијек лијепа. Упркос рату, у инат смрти родитеља и сиромаштву. Кад сам је као дијете које је стријепило да га не задеси њена судбина испитивала о тим годинама, рекла ми је да ју је спасила поезија.
Многе пјеснике не бих можда никад ни открила, бар не на начин да их још и заволим, да је мамин мираз била земља у Срему, а не кофери пуни књига, углавном поезије. Од ње сам за крај осмог разреда за одличан успјех добила збирку савремене свјетске поезије са посветом: „Воли поезију као што ја волим тебе. Јер живот је кратак, а сећања остају.“
Међу тим књигама, више налик свесци него књизи, било је и Друмовање Вита Николића. Тек много година касније сазнала сам да је и ту прву и сљедећу збирку поезије Сунце, хладно ми је објавио о свом трошку! Његове пјесме сам знала и прије него ми је књига стигла у руке, јер их је она често говорила. То није било ништа необично. Осим Витових стихова знала је напамет и Ракића, и Јесењина, и Парунову, и Миљковића, и Брану Петровића... Ипак, било је мало чудно што је из његовог живота знала и неке детаље и износила их са сигурношћу какву имаш кад си неког познавао лично. Не само што тада није било интернета, већ су и биографије пјесника на корицама књига биле веома штуре. Кад сам је питала како зна да је рано остао без родитеља, да је слабог здравља, или да је велики боем и да је духовит, рекла је да јој је све то испричала једна Никшићанка коју је упознала на Правном. Е, сад, можда је то био и Никшићанин, али је мојој мами било лакше да о њему говори у женском роду. И ето, преко те „никшићке везе“ и ја сам заувијек завољела Вита, а његовим пјесмама враћам се као старом планинском вријелу да се опет напијем свјеже воде, како је, отприлике, мој професор Јован Христић описао осјећај поновног откривања великих пјесника.
Кратким и немарним увидом у његову биографију лако би се могло рећи да га је тежак живот - године проведене на лијечењу на Бежанијској коси или у Брезовику - гурао у кафану и боемштину. Ту су и стихови који би то потврдили: Ни оца, ни мајке, ни адресе (Јесен на далеком друму), Све се свело у прозорско окно, комад неба и облак што плови... (Болнички фрагменти), Ја сам био кафански и више ничи (Интима)... Али живот и умјетност није нијесу разломак и не може могу се тако једноставно сравнити.
Тај који је увијек „могао понеки осмијех да слаже“, „заточеник жуте гошће“ како су пјесници називали туберкулозу, и што је за наслов књиге о њему „искористио“ Максим Вујачић, вољен је и данас и цијењен и неће бити препуштен забораву, како се за живота бојао.
Овај текст завршићу подсјећањем да је Вито дуго година писао за Побједу, али сматрајући уређивачку политику ратнохушкачком, 1991. године одлучио је да је напусти. Три године касније, умро је. У сну. „Испада ето да сам био диван. Смрти, моја једина грешко“, написао је посљедњи боем у Посљедњој пјесми.
