Zločinačka agresija Rusije na Ukrajinu ušla je u drugi mesec, ruska vojska počinila je silne ratne zločine, ubijajući civile, bombardujući porodilišta i staračke domove, škole i crkve, vrtiće i bolnice, stambene zgrade i čitava naselja, pozorišta i spomenike kulture. Nemerljiva količina užasa raskravila bi i najtvrđe srce, i sam đavo bi do sad osetio zeru empatije, ali građani Srbije i dalje uspešno odolevaju iskušenju elementarnih ljudskih osećanja.
Demostat je nedavno objavio rezultate predizbornih istraživanja, pitali su građane i šta misle o blokovskom svrstavanju Srbije povodom rata u Ukrajini. Rezultati su ovakvi: „Polovina ispitanika misli da Srbija treba da bude neutralna i po cenu sankcija, nestašica i svega onoga što podseća na devedesete godine; 21 posto ispitanikamisli da ‘Srbija treba jasno i glasno da stane na stranu Rusije’; 13 posto ispitanika misli da ‘Srbija treba jasno i glasno da stane na stranu Evropske unije i Ukrajine’. Na ovo pitanje nije odgovorilo 16 posto ispitanika”.
Šta reći, a ostati pristojan? Putinova Rusija, zemlja koja stenje pod tiranskim režimom, zemlja koja masakrira svoje prve komšije, uključujući i one koji govore ruski, zemlja koja u ime Boga granatira pravoslavne crkve, zemlja u kojoj je zabranjena sloboda govora, čiji režim truje i ubija političke protivnike, nezavisne novinare, aktiviste i kritičare Kremlja, zemlja čiji je režim opljačkao bar tri-četiri triliona dolara od svojih građana – u svesti velikog broja žitelja Srbije predstavlja ideal kojem treba težiti. Mnogo je pisano o razlozima sumanute podrške ruskoj agresiji, paralele između srpskog i ruskog sveta su očigledne i naširoko elaborarirane, ne bih da ponavljam ni svoje ni tuđe reči.
Ruska arheološka priča
Radije bih proširio sliku u dijahronijskom smeru i podsetio na pomalo zaboravljenu činjenicu da je naša zemlja, koja se u to vreme zvala SFRJ, dugo bila ideal za mnoge slobodoljubive Ruse koji su trpeli represiju u zagušljivom sovjetskom sistemu. Socijalistička zemlja u kojoj se živi pristojno i neuporedivo slobodnije nego u SSSR-u, zemlja koja je rekla „ne“ Staljinu i uspela da se izvuče iz njegovih kandži, naravno da je izazivala poštovanje i divljenje. I ne samo to: u našoj zemlji objavljivani su ruski pisci koji su u Sovjetskom Savezu bili zabranjeni. Veliki broj ruskih autora našoj čitalačkoj javnosti otkrila je prevoditeljka Milica Nikolić. O toj velikoj prevodilačkoj avanturi koja je trajala od kraja pedesetih do kraja osamdesetih godina napisala je izvrsnu knjigu „Ruska arheološka priča“.
Sve je počelo knjigom „Moderna ruska poezija“ koja je objavljena 1961. godine u glasovitoj Nolitovoj biblioteci „Orfej“. Knjigu su sačinile Nana Bogdanović i Milica Nikolić, otkrivajući po prvi put velike ruske pesnike i pesnikinje kao što su Osip Mandeljštam, Velimir Hlebnjikov, Marina Cvetajeva ili Ana Ahmatova. Svi ovi pesnici bili su zabranjeni u svojoj domovini, njihove knjige tamo nisu izlazile, njihove pesme kružile su jedino u samizdatu, prepisivane rukom, tajno, krišom od budnog oka KGB-a. Milica Nikolić prevodila je prozu i eseje Cvetajeve, Mandeljštama, Hlebnjikova, Andreja Belog, Benedikta Livšica, Mihaila Bahtina, pripremala obimne izbore iz njihovih dela za štampu, posvećeno je radila na prevodilačkoj i književnoj arheologiji, na iskopavanju velikih pisaca koje je staljinistički režim stavio u crni fond, a neke je i pobio po logorima. Iskopala je Milica Nikolić i savremene autore: dok je u svojoj otadžbini Josif Brodski bio zabranjivan, hapšen, progonjen, osuđivan na zatvorske kazne – u Beogradu je izašla knjiga njegovih izabranih stihova „Stanica u pustinji“.
Ne znam da li današnji tobožnji rusofili išta znaju o svemu ovome, siguran sam da ogromna većina nije čitala ni „Rusku arheološku priču“, ali ni silne pesnike i pisce koje je u našu kulturu uvela Milica Nikolić, zajedno sa grupom vrsnih prevodilaca, uključujući i srpske pesnike koji su pravili prepeve na osnovu bukvalnog, proznog prevoda. Da li bi crtači slova „Z“, te svastike našeg doba, bili u stanju da nabroje tri značajna srpska prevodioca s ruskog jezika? Čisto sumnjam, nisu oni poklonici ruske kulture, već ubijanja, rušenja i uništenja.
Život u bezbrojnim redovima
U „Ruskoj arheološkoj priči“ Milica Nikolić opisuje i svoj boravak u Rusiji 1967. godine, a iz njenih doživljaja možda je najlakše shvatiti razliku između SFRJ i SSSR-a. Na primer, prevoditeljka koja dođe u studijsku posetu ne može da ide gde hoće i da posećuje gradove koje je planirala, već samo one za koje dobije dozvolu od Saveza pisaca. Za odnose sa Jugoslavijom bio je zadužen izvesni slavista Romanjenko, on je često dolazio u našu zemlju i putovao gde mu se ćefne, bez ikakvih ograničenja. Naravno, sam, bez pratnje, što je za naše prevodioce bilo nemoguće. Pogotovo za one koji su prevodili nepodobne ruske pisce, dekadente, emigrante, a ne proverene soc-realiste kojih se danas niko živ ne seća.
Prevoditeljki u bibliotekama nije dozvoljen pristup knjigama koje je zanimaju, ništa od kopanja po crnom fondu. Srećom, nisu joj zabranili da čita književne časopise, valjda je u pitanju bio neki propust, pa je tako otkrivala ruske avangardiste. Totalitarna država izvanredno brine o svakom aspektu svakodnevnog života, pa i onom najmanjem, podvrgavajući podanike apsolutnoj kontroli. Tako čovek dnevno potroši u proseku pet sati na čekanje u redovima. Prvo staješ u red da uđeš u biblioteku, pa u red za garderobu, pa u red pred obezbeđenjem, pa u red za predaju reversa, pa u red za podizanje knjiga koje si prethodnog dana naručio, pa u red za dobijanje mesta u čitaonici, pa pola sata u redu za kafu, pa pola sata u redu za ručak u bibliotečkoj menzi, pa još pola sata za drugu kafu, i tako redom.
I niko se ne buni. Akademici, istraživači, doktori nauka mirno stoje u redu sa prljavim poslužavnicima u rukama, a niko ne priča o svakodnevnim problemima, već isključivo o apstraktnim temama i naučnoj praksi. Nije to pobeda duha nad zemnim ljudskim potrebama, već goli strah. I zidovi imaju uši, a država ne trpi nikakve prigovore. Pun je Sibir onih koji su se neoprezno požalili ili stavili primedbu na najsavršeniji sistem na svetu. Mada je najviše onih koji su na logorske prične dospeli – ni zbog čega.
Pod paskom KGB-a
Strankinji koja dolazi iz Jugoslavije odmah daju do znanja da je drže pod nadzorom. Uđe prevoditeljica u taksi, žuri na dogovoreni sastanak sa Nadeždom Mandeljštam, kaže adresu, naravno – ne kod koga ide, a taksista odmah pita: „Kako je Mihajlo Mihajlov?“ Čisto da stavi žrtvi do znanja da prate svaki njen korak. A čovek misli da je sam odabrao taksi, onako slučajno. Na kraju vožnje taksista se ne zaustavlja na adresi koja mu je rečena, već tačno ispod prozora Nadežde Mandeljštam, zna on kod koga Milica Nikolić ide, treba praćenima jasno obznaniti da organi to znaju. KGB je znao kog dana prevoditeljka planira da ide kod Mandeljštamove udovice, u koliko sati je dogovoren sastanak, odakle će da krene i u koje vreme, pa se odgovarajući taksista našao na odgovarajućem mestu.
O atmosferi života pod kagebeosvkom čizmom možda najbolje govori jedna fraza koja se neprestano ponavlja. Kad god Milica Nikolić traži neke podatke od ljudi s kojima se sreće, na primer o poslednjim Mandeljštamovim danima, oni joj iznesu odnekud papir na kojem sve piše, a onda kažu uobičajenu rečenicu: „Ne prepisivati, zapamtiti“. Papir je opasan, to je materijalni dokaz, za to se ide na robiju, u logor, u progonstvo, a oni su odavno navikli da pamte ne samo kratke tekstove, već i čitave knjige. Nadežda Mandeljštam je, na primer, znala naizust ceo opus svog muža i svoje prijateljice Ane Ahmatove. U memoarima piše kako bi je Ahmatova povremeno pozvala da je presliša, da li i dalje sve pamti onako kako je napisano. Ljudi-knjige iz Bredberijevog romana nisu plod mašte, nisu spisateljska fikcija, već činjenica prepisana iz ruskog života pod staljinizmom.
Iz Novgoroda u Lenjingrad preko Moskve
Do kakvih je apsurda dovela totalna policijska kontrola nad životom možda najbolje govori jedna anegdota. Milicu Nikolić su pozvali na proslavu Puškinove godišnjice u okolinu Novgoroda, što je podrazumevalo i obilazak „Puškinskih mesta“. Poziv je oduševljeno prihvatila, a onda je sve teklo ovako: „Pošto je Novgorod trostruko bliži Lenjingradu nego Moskva, smatrala sam jedino mogućim da direktno otud otputujem za Lenjingrad. Molila sam Savez da mi za povratak obezbedi kartu Novgorod-Lenjingrad. (Stranac nije mogao sam kupiti kartu ni za jedan pravac.) 'Ne može'. 'Zašto?' 'Jednostavno – nemoguće je.' 'Ali, ja ću se nalaziti na dva sata vožnje od Lenjingrada. U Moskvu više nemam potrebe da se vraćam.' 'Ne možete tim putem'. 'Nego kojim?' 'Preko Moskve.' 'Ali vi me terate da se vozim šest sati do Moskve, zatim osam sati do Lenjingrada – da putujem 14 sati umesto dva'. 'Stranac može iz Novgoroda u Lenjingrad samo preko Moskve. Do viđenja'“. Posle se neko pita zašto je propao SSSR? Pa kako ovo da ne propadne?
Memoarska proza Milice Nikolić nije nipošto politička, ona se tek usput dotiče ovih tema, koliko da naznači atmosferu ondašnje Rusije, a to je tek okvir za priču o književnosti kojoj je autorka celog veka bila posvećena. Prevodilačku avanturu okončala je 1990. godine priređivanjem kapitalnih izabranih dela Marine Cvetajeve u tri toma, na 1500 stranica. Nakon toga se okrenula pisanju, objavila je čitav niz knjiga o ruskim pesnicima, srpskim nadrealistima, Radomiru Konstantinoviću, Bori Ćosiću, Aleksandru Tišmi, Dostojevskom... Ostavila je ogroman, nemerljiv trag u našoj kulturi i književnosti. A prevodilaštvom, priređivanjem knjiga i pisanjem se bavila – u slobodno vreme, radni vek je provela kao lektorka u Nolitu.
Da, zaista smo živeli u zemlji u kojoj su se objavljivale knjige ruskih pisaca nedostupne milionima ruskih čitalaca. Šta sve kod nas nije objavljeno, uključujući i svedočanstva o sovjetskim logorima. Sedamdesetih je izašla prva memoarska knjiga Nadežde Mandeljštam „Strah i nada“, drugi tom - „Sećanja i razmišljanja“, objavljen je osamdesetih, kao i „Priče sa Kolime“ Varlama Šalamova i „Arhipelag Gulag“ Aleksandra Solženjicina. Samo naivan čovek je mogao da pomisli kako su poklonici disidentske literature u većini. Vrlo brzo se pokazalo da živimo među čvorovićima i replikama onog moskovskog taksiste. Stupili su na scenu kao mitingaška podrška Miloševiću i njegovo topovsko meso, i ne silaze već 35 godina. Eno ih i danas, kliču novom voždu, kremaljskom razbojniku, i raduju se porušenim gradovima i mrtvim civilima. Slave sumrak slobode i veliku sumračnu godinu, što bi rekao Osip Mandeljštam.
