Прославе јубилеја и фокусирање друштвене пажње на неку личност из националне историје и културе (а Његош је био то и црквени поглавар приде) излазе из намјере актуелне власти да, користећи значај или величину слављеника, емитује поруке са актуелним садржајем. „Организовано сјећање је стално поновно тумачење садашњости у терминима прошлости, да би се одлучило о будућности“ (Т. Куљић). Модерна црногорска државност и култура почињу са Његошем.
Он је сузбио самовољу племена и установио државне институције, започео организовано образовање (отворио прве школе), штампарство (набавио прву штампарију послије Црнојевића), издаваштво (штампао неколико књига), медије (часопис Грлица), библиотекарство (допунио библиотеку Петра I) и тиме ударио темеље културним установама.
Међутим, Његош је највише цијењен као пјесник, који је у својем књижевном дјелу синтетизовао народну мисао и морал, а црногорску слободарску праксу уздигао до националног идеала. „Његош је у народном епу открио његову античку мисаону димензију, као Хомер у грчком” (Павле Мијовић) а један је „бројно скучен народ донио човечанству дивно медно-горки плод општељудског сазнања, трагично заносне видљивости, усмерене у токове времена, и унутраг и унапред“ (Вељко Петровић).
Неупитан култ Његош у Црној Гори живи као неупитан култ и највиша мјера пјесништва и мудрости. Његови се стихови уче напамет, рецитују и користе у разговору. Његошем су се зорили црногорски исељеници по Америци, Аргентини и Аустралији, црногорски студенти, комунисти, шпански борци, колонисти по Војводини и другим крајевима Југославије, четници и партизани…
У далеком свијету, са Његошем на полици за књиге осјећали су се у домовини. Чак су остављали аманет да их сахране са Горским вијенцем. Обиљежја поштовања за Његоша расута по свијету представљају знакове црногорског идентитета.
У Црној Гори и широм некадашње Југославије и свијета било је веома много библиотека, читаоница, школа, градских улица, тргова, културних друштава, клубова, чак и земљорадничких задруга који су носиле Његошево име. У читанкама и другим школским књигама безброј пута су објављени Његошеви стихови и репродуковани његови портрети.
Много пута су штампана Његошева дјела у оригиналу и преводу, постављени споменици, игране позоришне представе Горског вијенца и Шћепана малог и снимани филмови... Црногорци се, без обзира ђе живе, каквог су образовања и како се национално исказују, односе према Његошу са идолопоклонством и чини им се да никада није довољно поштовања других према његовом дјелу.
Интимизација са Његошем понекад поприма карикатуралне форме, јер га многи држе за сеоски комун на који полажу право и користе како им драго. Увијек интригантна тема Накупила се обимна литература о Његошу…
Цјеловита библиографија о Његошу даће јаснију слику о фреквентности и територијалној распрострањености издања и присуства теме Његош у научној и публицистичкој продукцији код нас и у свијету.
Постоји и велики број темељних књига и студија које се баве разним аспектима Његошева дјела, као и доста „објашњавачког терета“ и учености у покушају да се шематским методама досегне Његошева „искра тајинствена”.
Тема Његош је стално присутна у црногорским медијима. (Примјера ради, библиографија Његош у црногорској периодици 1967- 2004, коју је издала Матица црногорска, садржи 5.314 јединица). Као државник и вјерски поглавар он је имао одговорност да сачува свој народ од глади и болести, да их научи закону и писмености и да учврсти државу. Његош није мистик, нити хришћански мученик.
У осами фаустовског кабинета Биљарде он је изгарао у драми стваралачке располућености и колективни народни дух, мудрост и искуство као и своје визије претварао у алхемију ријечи. Његова поетика не почива на медитеранској тежњи за хармонијом, јер су полови драме сувише удаљени, па је „Пустињак цетињски“ створио сопствену космогонију и оригиналну поетску структуру. Његошева поезија не престаје да задивљује читаоце ни послије више од стопедесет година.
Да ли је Његошева литература света књига која садржи одговоре на сва питања или пјеснички израз једног архаичног свијета? Као и у свакој великој поезији, свевремено у њој се опире једностраној интерпретацији, а појавно пружа могућност злоупотребе. Дилеме човјека и народа слободног као Бог и слабог као сламка, могу се читати као јефтин фолклор или вјечита драма, зависно да ли то ради простак или уман човјек.
Слава ван граница Црне Горе Његош је одавно ушао у предање, памћење и школску лектиру па се често његов стваралачки индивидуализам замјењује колективизмом, као нешто „из главе цијела народа“. Раде Константиновић луцидно примјећује да се Његош ломи „између апсолутне поезије и апсолутног сазнаја“ и да је Горски вијенац као „поема рода и за род“ ближа племену, док се Луча микрокозма прећуткује до данас. „Не ради се о незумијевању Луче, већ о разумевању овог микрокосмичко-универзалног, ван-родовоског става коме води усамљивање“.
Читав један вијек од рођења и пола вијека од смрти Његошево дјело је стицало славу ван граница Црне Горе. Горски вијенац је до 1913, када је први пут штампан на Цетињу, имао двадесет издања. Објављен шест пута у Београду, пет пута у Новом Саду, а шест пута у Аустроугарској. Јован Скерлић је написао: „Тај најбољи спев српске књижевности у исти мах је и најпопуларнија, највише издавана и најчитанија српска књига“. У 19. вијеку доста је писано о Његошу, а вриједност његове поезије је брзо запажена. Вук Караџић је у писму Мушицком поменуо Његошев поетски таленат. Ђовани Франчески још 1847. писао похвално о Његошу.
Станко Враз, пјесник и секретар Матице Југославјанске, запазио је генијалност Његоша „ни један српски лист или часопис није ништа споменуо за прекрасне пјесни Луча микрокозма и Вијенац горски, за пјесни нарешене силом дубокости и великих мисли, за пјесни правог врућег надахнућа. За пјесни каквих нема сваколика поезија наша“.
Стефан Митров Љубиша је 1852. писао о Његошу „Његови умни производи освјетљавају младу нашу књижевност и без икаквог ласкања могу се класични звати, јер су у народном духу писани, језик је чисто народни. Горски вијенац јесте без двојбе једино драматично дјело југословенски савршено... у Лучи микрокозми Петар је показао дубокост мисли, бистрину разума и недокучиму властитост народног језика.“ Специфична симбиоза Његош и Црна Гора већ живе у специфичној симбиози. Спољни однос према Његошу умногоме се поклапа са односом према Црној Гори, а у Црној Гори према сопственом насљеђу и сопственом бићу. Култ Црне Горе одржавали су романтични пјесници Ђура Јакшић, Змај, Бранко Радичевић, Лаза Костић, Каћански, док су Васа Пелагић, Јован Павловић и други српски родољуби, који су имали велики утицај у Црној Гори.
Његошево дјело пропагирано као романтичарска верзија ослободилачке борбе и „освете Косова“ коренспондира са Начертанијем, српским националним програмом. Све црногорске културне, образовне и медијске установе водили су и у српском духу усмјеравали Срби извањци, у складу са идејама Уједињене омладине српске.
Слободна књажевина и краљевина Црна Гора није била дорасла да искористи аутентично духовно, умјетничко и филозофско насљеђе Његоша за утемељење своје културе. Двор је био задовољан што је један Петровић слављен као српски пјесник јер су тиме додатно легитимисане династичке амбиције на српски престо, а остављен домаћи простор за пјесничку сујету Господара.
Његош је препуштен народном сјећају, спонтанитету и интимном осјећају. У Југославији тек враћен дома Србија, која се ослобађала ропства, у романтичном националном заносу је приграбила Његошево дјело као охрабрење за борбу, а дјелом генијалног ствараоца закитила идеје велике обнове давно изгубљеног царства.
Цетињским главарима је годио култ Црне Горе као борбеног пијемонта, па је инструментализацију Његоша за великосрпску политику свесрдно подржавала. Већ је било „пресуђено“ да је Његош српски пјесник. Због те политике Црна Гора је изгубила државу и истјерана из историје, а од Подгоричке скупштине „од данас нема Црногораца, само Срби“.
Између два рата о Његошу је доминирао став Скерлића и професора Високе школе у Београду Павла Поповића, који је Његоша уврстио у Преглед српске књижевности, и као српског пјесника су га третирали Аница Савић Ребац, Перо Слијепчевић, Трифун Ђукић, Иво Андрић, Милош Црњански и други. На жеравици прошлости која је била затрпана пепелом унитаризма и националног обезличења тињала је црногорска самосвијест.
У федеративној Југославији Црна Гора је изборила право на постојање и „вратила“ дома свога највећег пјесника, који је већ био поштован југословенски писац. Културни обрасци о Његошу које је створила београдска историјска и књижевна школа били су и даље доминантни.
Сваки покушај ревизије тог мишљења дочекиван је као сепаратизам и ненаучни став. Боx: Брзо стечена слава Стефан Митров Љубиша је 1868. у Задру Горски вијенац „пренио с ћирилице на латиницу с тумачењем“. Јован Ристић (Берлин, 1852) писао је да „Више од свих српских песника стоји недавно преминули црногорски владика П. П. Његош, прави поетски дух, који је на глави, поред владарске круне наденуо и песничку“. Јован Суботић, Матија Бан, Ђорђе Малетић пишу панегирике о Његошу, касније се појављују студије Стојана Новаковића, Милана Решетара и Светислава Вуловића. Појавило се и више књига о Његошу.
Објављена су дјела Љубе Ненадовића, књига Милорада Медаковића (Петар Петровић Његош последњи владајући владика црногорски, Н. Сад, 1882), Светислава Вуловића (Петар Петровић Његош – песник српски, 1877), Лазара Томановића (Његош као владалац, Цетиње, 1896), а почетком 20. вијека радови Јована Скерлића и других. П. А. Лавров је 1887. објавио монографију Петар II Петровић Његош владика црногорски и његова књижевна дјелатност, Москва, а П. А. Ровински у оквиру својих проучавања историје Црне Горе издао Петар II (Раде) Петровић Његош владика черногорски (1830-1851), С. Петербург, 1889…
Нико С. Мартиновић констатује да је до појаве Ровинског о Његошу било „око хиљаду библиографских јединица“.
