Пише: Бобан Батрићевић
Иако је изборни дан у Црној Гори протекао у демократским условима, иако је предćедник Црне Горе Мило Ђукановић признао изборне резултате и рекао како је у демократским друштвима смјена власти на изборима потпуно нормалан чин, побједничка већина није из своје пропагадне артиљерије уклонила муницију метафоре да је „срушен Лукашенко“. Препуна су им уста диктатора и диктатуре, а гледајући како се односе према људима који критички промишљају о њиховим изјавама чини се да би и они примијенили нешто од те праксе.
У данима прије избора сајбер бојовници нове већине тврдили су да Ђукановић неће пуштити власт без нереда и сукоба и да ће проћи као Чаушеску. Мада се Ђукановић и Чаушеску ни по чему не могу поредити, мирна смјена Ђукановићеве партије има једну симболичну сличност с крвавим одласком румунскога диктатора, колико гођ то изгледало нелогично. Кад је унезвијерена маса кренула да руши његов споменик у Букурешту, на мјесто уклоњене статуе попео се православни поп у мантији. И мада се касније испоставило да је све унапријед режирано и да је мантију носио глумац, порука је била јасна – црква ће испунити новостворени идеолошки вакуум. И испунила га је.
Одлазак на рукољубље Амфилохију Радовићу одмах по проглашењу изборних резултата од стране Здравка Кривокапића, лидера коалиције која у новој већини има убједљиво највећу подршку грађана, потврдило је ко је заправо нови газда у Црној Гори. Забрињавајуће је што се у будућности Амфилохије Радовић неће испоставити као глумац, већ као најопаснији противник савремене Црне Горе.
Није пуно требало чекати а Радовић је већ најавио своју багер литију ка Ловћену како би довршио свој недосањани сан – градњу цркве на Ловћену. Тим чином његова мисија располућења грађанске, вишеетничке и вишевјерске Црне Горе била би у потпуности завршена. Будући да његова листа „За будућност Црне Горе“ има више мандата него остале двије чланице нове већине заједно, није без логике митрополитова рачуница да ће имати повољне услове за реализацију свога нацрта.
Све оно што је било љепота Црне Горе, као што су антифашизам, грађанско друштво те древна сакрална црногорска архитектура, Амфилохије Радовић је укаљао, да не кажем његовим рјечником – „обагрио“, како окарактериса црногорске устанике из 1919. и црногорске партизане из Другога свјетског рата. Он и челници његове побједничке изборне листе не крију да су им од те „багре“ милији бјелашки издајници и мрки четнички кољачи, којима шире портрете и проглашавају их свечевима.
Али и новој већини и Амфилохију Радовићу мора бити јасно да је масовно окупљање од неђеље вече у Главноме граду Црне Горе највећа демонстрација највеће црногорске љепоте – антифашизма, како то одлично запази Сенад Пећанин. Њима мора бити јасно да постоје непоколебљиви црногорски грађани који се неће помирити с тим да им четничка идеологија окаља славну антифашистичку борбу и ревидира црногорске темеље ујачене у „Брозову Јајцу“.
Није и никада неће бити поражена партизанска Црна Гора како се то ових дана најављује. Антологијски говор политиколога Немање Батрићевића најбоље је артикулисао мисли препуног Трга независности! Немања је поред тога што је, по ријечима Александра Радомана, постао најпоносније црногорско име, постао и симбол нове и еманциповане Црне Горе која је рекла - Не дамо Црну Гору у равногорске руке! Свјесни значаја ријечи које је изговорио овај млади и афирмисани црногорски интелектуалац, гласноговорници нове већине пуштили су своје друштвеномрежне кербере да уједају и гризу човјека који брани будућност своје земље. Уз то му је један „новоослобођени“ медиј фалсификовао говор и додао веома опасан уметак који је потпуно измијенио контекст изговореног због чега је постао мета агресивне црне пропаганде нове већине.
Препуни подгорички скуп нека буде наук свим мрзитељима Црне Горе да ће и поред њихове жутоштампне и клеветничке пропаганде и подгријавања атмосфере мржње према свему што има префикс црногорски, на сваки њихов насртај на симболе Црне Горе и њеног антифашизма црногорски грађани лојални идејама мултиетничкога и мултиконфесионалнога склада, показати љепоту која је ову земљу красила кроз историју – пркос
