Dobrodošlica u ‘odraslost’
Završio si fakultet ili moraš da platiš školovanje, pa je posao neophodan? Dobrodošli u svijet odraslih. I meni je bio popriličan šok - ipak si dijete od 18 godina, a onda odjednom treba da se napuni frižider i moraš da naučiš i kako (ja sam to saznala i malo ranije, no to nije presudno za ovu priču).
Dok sam studirala radila sam sve - od flajera za lokalnu prodavnicu ručno pravljenog nakita do dizajna za sajt. I ti honorarni poslići su bili baš “poslići” - malo plaćeni, jer “student si, to je tebi pet minuta”. Zbog toga sam u glavi stvorila ideju da moram da radim u kancelariji i da je to jedini način da se živi od dizajna. Tako je počelo moje mučenje, zvano puno radno vrijeme, koje je trajalo 5 godina.
10 godina iskustva odmah u stratu ili ništa
Ne znam zašto, ali i danas mnoge firme njeguju ideju u kojoj mladim ljudima traže iskustvo i jako malo njih je voljno da primi nekog i nauči ga poslu. Zamisle kako samo dođeš i riješiš im problem zbog kog im gori pod nogama, za neku platu koju su oni sami izmislili, a usput skuvaš i par kafa, odradiš i par zadataka koji uopšte nijesu tvoji, dok si prekovremeno u kancelariji.
Razumijem zašto to većina radi, ali ja ne bih radila tako pa mi nije prirodno. Baš tako je izgledao moj prvi posao u kancelariji, minus mnogobrojne godine iskustva, jer sam u tom momentu imala samo jednu.
Moj prvi posao je bio dizajniranje softvera u razvoju za prelamanje časopisa, a uz to sam prelamala časopise (dok ne napravimo softver koji to radi umjesto mene, jelte). Bili su voljni i da me nauče i daju mi prostor za moje ideje, ali sam vrlo brzo počela da radim toliko poslova, da bi u realnoj situaciji tu količinu zadataka radile tri osobe sa različitim pozicijama.
Moram priznati da sam u tome malo i ja kriva, zbog načina na koji sam se postavila i potrošila svoju ambiciju na naivno vjerovanje da radim nešto sjajno, a ne da radim za platu. Osim tone posla, uslijedilo je i ostajanje nakon 17 časova, takođe svojevoljno, jer sam mislila da to tako treba.
Mislila sam da je ok jer ću napredovati, dokazati se, a zapravo mi se plata do kraja radnog odnosa (2 godine) nije promijenila. I sve to dok sam posao nerijetko nosila kući. Posao kojim nijesam bila naročito oduševljena.
Saradnici, robovlasnici i takmičari
Na svom prvom poslu sam imala stvarno generalno dobar tim. Poslodavac je bio fer, ali nije mogao da mi pruži bolje uslove. Čak i kada sam napuštala firmu, pokušao je da mi ponudi te bolje uslove, ali mi i iskreno rekao da je to najbolje što može, nažalost.
Nije imao osjećaj za to moje prekovremeno ostajanje, ali nije se ni bunio kad nekad dođem kasnije na posao. Imali smo komunikaciju kao saradnici i nikad od njega nijesam osjetila autoritet, što sam cijenila kasnije, jer nijesam imala pojma koliko ljudi vole da ‘šefuju’.
Najviše sam voljela da radim sa programerima, koji su se trudili da me nauče sve što su mogli, izađu u susret i objasne mi zašto određeni dizajn ne može dobro da izgleda na web stranici, recimo.
Nervirali su me i oni ponekad, ali najmanje, i vjerujem da sam i ja jednako nervirala njih. Imala sam sjajnu komunikaciju i sa prodavcima, jer smo u firmi imali prodavce samog softvera. Oni su bili najmanje zahtjevni, a najviše razumni za količinu drugog posla koji imam, te me nijesu pritiskali.
Najveći pritisak sam osjećala od ‘senior’ dizajnera, koji je imao 10 godina iskustva više od mene i dočekao me sa rečenicom ‘ja te neću slati po burek’, u smislu - on je kul šef.
Iako sam se postavila jako loše za samu sebe, o čemu ću pričati u ostatku teksta, jako sam ljubazno svom starijem kolegi objasnila da on nije moj šef, već saradnik i da ja ne radim za njega, već nas dvoje radimo zajedno. Na to sam naročito ponosna i to bih vam savjetovala da uradite i sa kolegama i sa poslodavcima koji imaju problem sa kompleksom autoriteta na mjestima gdje isti nije potreban.
Ne napredujem? Ćao.
Dati otkaz na prvom poslu je kao kad raskidaš sa prvom ljubavi - raspadaš se, a znaš da radiš dobru stvar, jer em ne napredujete ni jedno ni drugo, em je veza postala toksična za oboje.
Isfrustrirani radnik koji godinama ne napreduje je smrt za svaku firmu, tako da sam kod sebe prepoznala da baš loše radim svoj posao par mjeseci prije otkaza.
Taj izlazak iz zone komfora je i više nego šok za profesionalnu ličnost. Koliko god je neophodno, tu vrstu nesigurnosti i mučenja nikad nisam osjetila kasnije u životu, jer sam svoj prvi otkaz kuvala dobrih pola godine.
Međutim, kad to jednom uradiš, izgradiš takvo samopouzdanje i naučiš da cijeniš i poštuješ to čime se baviš prije svega, te ne postoji situacija u kojoj neko može da te izrabljuje. Ne napredujem? Ćao.
Kada sam dala svoj prvi otkaz imala sam nula ušteđevine, ali sam osjećala takvo olakšanje. Išla sam uveliko na intervjue za novi posao, ali se ništa nije pokazalo kao dobro i bila sam uvjerena da će ta potraga potrajati, međutim - kad u prvoj firmi imate zaduženje za tri osobe to formira bogat CV, iako ste radili samo u jednoj firmi, pa je traženje novog posla zapravo trajalo najkraće (CV i portfolio možete kreirati i sami, tako da nema potrebe da vas neko izrabljuje).
Prvo zaposlenje u kancelariji me je naučilo svemu što sada znam i ne samo što se tiče tehničkih stvari, jer vjerujem da bih to mogla i sama, već odnosu sa klijentom, poslodavcem i kolegama.
Moj savjet ako tek sada tražiš prvi posao:
Prepoznaj svoju vrijednost. Nemoj da pristaješ na sve i dozvoliš nekom iskusnom da umanji vrijednost tvog rada, samo zato što niko drugi neće da te primi u svoju firmu u tom momentu. Znam, meni je lako da ovo napišem jer em trenutno imam posao i 10 godina iskustva, a i u prvu firmu sam došla sa 50k lajkova na facebooku, a to zna da zasija u oku poslodavca.
Isto kao što si ti početnik, tako je bio i tvoj poslodavac, pa i tvoje kolege. Nema potrebe da trpiš neuslove, jer posla ima mnogo više nego što se to čini. Zauzmi se za sebe. To što si mlad i neiskusan ne znači da ne umiješ ništa, već si čak u prednosti jer živiš u vremenu sa kojim tvoje starije kolege konstantno pokušavaju da budu u toku.
Nauči svoje starije kolege ponekom triku iz poslednje verzije Photoshopa, jer vjeruj mi - većina nas starijih nije skinula novi Photoshop, jer im stari radi dovoljno dobro, pa ni ne znamo šta je novo.
Dokaži se i daj sve od sebe, ali prepoznaj kada je momenat u kom si prerastao firmu za koju radiš i idi dalje. Važno (ono u čemu sam ja pogriješila par puta) - firma za koju radiš nije tvoja lična firma. Radiš za platu i radi stvarno onoliko koliko si plaćen.
Ne žrtvuj svoje zdravlje, društveni život i generalno slobodno vrijeme da bi radio više nego što se od tebe traži. Ma i nek se traži, ali probaj i u tom samom početku da njeguješ samopoštovanje u kom ćeš reći - “ej, pa ja nijesam plaćen za ovu količinu stresa”.
Iako sam sada honorarac i radim sama za sebe, i dalje imam klijente sa kojima pregovaram, zato bih svakog studenta savjetovala da pokuša da nađe posao u kancelariji kao svoj prvi posao, čisto zbog tog iskustva koje će biti vrijedno kasnije. Pomoći će ti da kreiraš svoje ja i da se ne plašiš poslodavca, jer to je samo tvoj saradnik - ne posjeduje te.
