Године 2013. Црна Гора је уз највеће државне почасти прославила 200 година од рођења Петра II Петровића-Његоша. Та трећа по реду Његошева канонизација као националнога пјесника, након оне из 1925. и 1974. године, требала је бити крунисана проглашењем датума Његошева рођења за Дан црногорске културе.
Најснажнија политичка партија у Црној Гори – Демократска партија социјалиста, која је у данашњем црногорском јавном мњењу углавном прва асоцијација за власт, те највећи дио процрногорски оријентисаних интелектуалаца позитивно су реаговали на ту иницијативу. Међутим, приједлог тога закона стављен је у шкаф пошто није имао скупштинску већину и то питање није отварано до 2016. године.
Двјестогодишњица Његошева рођења показала је све ране унутаридентитетских питања у држави о којима се генерално демагошки расправља. Ни сама тадашња владајућа коалиција није била јединствена по питању односа према Његошу.
Иако је власт већински заговарала однос према Петру II Петровићу као вриједности Црне Горе, мањи њен конституент - Бошњачка странка, не само што није узела учешћа у прослави, него су се нешто касније из редова њених високих функционера могли чути оштри антињегошевски тонови. Највише је у томе предњачио Аднан Муховић, некадашњи предćедник парламента општине Петњица који је отворено и у више наврата карактерисао Његоша као геноциднога пјесника.
Амфилохије не одустаје од капеле Интересантно је навести још један феномен. Поред званичне прославе под покровитељством државе, незваничну је организовала СПЦ и остале просрпске институције у Црној Гори. Увод у њихову „прославу“ Његоша отпочео је Амфилохије Радовић већ 2012. године кад је пред тадашњим премијером Игором Лукшићем и тадашњим предćедником Црне Горе Филипом Вујановићем покушао актуелизовати једну великосрпску идеју с почетка деведесетих, истина, у нешто увијенијој форми.
Овај пут није захтијевао рушење велељепног маузолеја, али је тражио да се насупрот њега на Ловћену подигне капела. Та иницијатива коју су помогли сви медији српске профилације, а у скупштинску процедуру покушао као посебан „Закон о обнови капеле Петра II Петровића Његоша“ ставити на гласање један посланик Нове српске демократије, ипак није прошла.
Оно што чуди јесте што су на Одбору за уставна питања и законодавство за ову иницијативу као „у складу с Уставом“ гласали посланици тадашње власти – Луиђ Шкреља из ДПС-а те Џавид Шабовић и Хидајета Бајрамспахић у име СДП-а, мада су многи челници обје те партије јавно истицали да је Амфилохијева иницијатива одраз мрачне идеологије.
Тадашњи предćедник Парламента Црне Горе и СДП-а Ранко Кривокапић рекао је да је Амфилохијев захтјев атак на темељне вриједности, док је високи функционер те партије у томе тренутку и посланик Мићо Орландић изнио сличне квалификације, упоређујући ову иницијативу с односом који су према Црној Гори имали Илија Гарашанин и Добрица Ћосић. И из редова ДПС-а, нарочито од стране њихова посланика и члана Одбора за уставна питања и законодавство, Миодрага Вуковића стигле су осуде ове иницијативе коју је он видио као перфидни покушај да се Митрополија црногорско-приморска СПЦ легитимише као правни субјекат у Црној Гори.
Он је притом изразио чуђење према потезу посланика и посланице СДП-а и посланика ДПС-а који су на одбору гласали за ову иницијативу као правно валидну. Канонизација мимо дозволе Београда Но, пошто му иницијатива није прошла Амфилохије је 2013. године кренуо у процес проглашавања Његоша за свеца. Тај поступак изазвао је бурну полемику у Црној Гори и Србији, о њему су писали и регионални медији. МЦП СПЦ на челу с Амфилохијем мимо је дозволе централе СПЦ и прије црквеног Сабора СПЦ који је те године засиједао, 19. маја 2013. године прогласила Његоша за свеца. Направљена је икона на којој је Његош обучен у архијерејске одежде, са свитком Луче микрокозма у лијевој и Црквом Св. Петра Цетињскога у десној руци, која неодољиво личи на капелу коју је подигао Александар Карађорђевић, а не на цркву коју је подигао Његош. На икони је записано Његошево новосветачко име „Св. Митрополит Петар II, Ловћенски Тајновидац“, а она је свечаном литурђијом унешена у Цетињски манастир.
Том приликом је из Митрополије саопштено да ће се на предстојећем Сабору СПЦ поднијети приједлог да Његош буде канонизован на свеправославном нивоу. Вјерски аналитичар из Србије и један од најзначајнијих српских интелектуалаца либералне и антинационалистичке орјентације Мирко Ђорђевић оцијенио је Амфилохијев чин као некаконски будући да Његош не испуњава услове да се прогласи светим. „Ово што Амфилохије чини је политички мотивисано и имам утисак да је то покушај да се Његош присвоји само за Србе.
Зато с правом постоји велики отпор и у црквеној и грађанској јавности (...) Његош је велики песник и мислилац и те заслуге нико не спори. Такође, он не припада само Србима или само Црногорцима, већ европској култури. Утиска сам да је митрополит Амфилохије сам смислио целу ову причу“ – казао је Ђорђевић српским медијима.
Неколико дана касније Сабор СПЦ није прихватио иницијативу јер око тог питања није постојао јединствен став. Према писању београдског Блица, патријарх СПЦ Иринеј и дио владика били су против иницијативе, па се о њој није ни разматрало јер је она у међувремену повучена, иако је приједлог на почетку Сабора већ био предат комисији на разматрање.
Тако су те 2013. године и иницијатива власти о проглашењу Његошева рођендана Даном црногорске културе и Амфилохијева о проглашењу Његоша за свеца остале нереализоване. Бизарне одбране највећег Полемике око пјесника дођу тако с времена на вријеме и погоде нас попут временске непогоде. Неки му адвокатишу, неки га шаљу пред војни суд.
Црногорски филолог Аднан Чиргић одлично је запазио да напади на Његоша у смислу његове геноцидности у ствари аболирају примитивне и необразоване хорде које су починиле геноцид рецитујући његове стихове – извађене из контекста. „Те геноцидне хорде дале су тим стиховима нов контекст“, записује Чиргић. Једнако штетне попут тих напада јесу и неке одбране Његошева дјела које често немају додирних тачака с изворним Његошем. Одбране Његошеве од стране Демократског фронта и Праве Црне Горе, комотно се могу метнути у кош најбизарнијих и најгротескнијих читања пјесникова дјела. Но, колико гођ та њихова интерпретација изгледала комично, иза ње се крије врло опасан и агресиван политичко- културни програм који пријети опстанку Црне Горе.
Тобожњом одбраном Његошева дјела, ови политички чиниоци и извориште њихове духовности материјализовано у Српској православној цркви, вулгаризују Његоша, правећи од њега нешто што он никада није био – само српски и само православни пјесник и најмудрија српска глава.
Кад би Његош био само то, онда он никада не би био великан, те би право својине на његово насљеђе имали искључиво Радован Караџић и Амфилохије Радовић. Изгледа да је у конзумеристичкој филозофији савременога друштва Његош постао нека врста апликације Че Геваре на мајицама, цитат за амбалажу Coca-Cole, бренд за тржиште – економско, политичко или вјерско. Па ко га први присвоји - „његова ђевојка“, што би рекли old Montenegrins.
Бошњачка странка контра свима
Ни власт ни Амфилохије не одустају од својих намјера. Крајем 2016. поново ће датум Његошева рођења бити предложен као државни празник, али је због противљења Бошњачке странке Влада повукла приједлог.
Поновна актуелизација тога питања изазвала је велику полемику у црногорској јавности која се наставила у 2017. години кад се славило 170 година од издавања Горскога вијенца. Атмосферу у јавноме простору највише је запалила изјава поменутог члана Бошњачке странке који је изјавио да је „Његош највећи крвник Бошњака и ислама“.
Због те нимало извијене и националистичке изјаве Муховић је доспио у жижу јавности и био изложен осуди многих коментатора, на што је у једној телевизијској емисији истакао да у тузланском кантону живи више Бошњака но у свијету Црногораца.
Муховић је још раније због Његоша знао критиковати своје сународнике из редова СДП-а који су поćетили Његошев гроб, тврдећи да им мјесто није на Ловћену, но на гробу Алије Изетбеговића. Бошњачка странка је због оваквих изјава била приморана да се декларативно огради, а Муховић је гласовима већине одборника смијењен с мјеста предćедника петњичког парламента.
