Tekst je realizovan u okviru zajedničkog projekta NVO Dobar život i Regionalnog programa “Primjena zakona, mijenjanje stavova”– koji finansira Evropska unija, a sprovodi UN Women.
Moj tinejdžerski bunt je ostao sa mnom do polovine mojih dvadesetih
Na internetu sam jako dugo. Kad kažem jako dugo mislim na doba mIRCa i Krstarice i ono kad je internet ispuštao čudne zvukove pri konekciji. E pa od tada. I još tada internet nije bio skroz sigurno mjesto. Od fotki, preko klipova, pa do riječi koje ljudima očigledno ništa ne znače ili su vječito šala.
Moj tinejdžerski bunt je ostao sa mnom do polovine mojih dvadesetih. Neki bi rekli - mašala, do kasno, al ja bih rekla da ne odrastamo svi u isto vrijeme, jer ne živimo svi isti život. Na internet sam došla kao osoba koja je tek sahranila oca. Osim što sam bila uvijek spremna za svađu i samoodbranu u potrazi za pravdom u svemu, nisam bila ni naročiti zagovarač pozitivnih i lijepih stvari, a to sve iz ličnog nezadovoljstva i tuge. Međutim, takav moj period na internetu i životu naučio me je upravo da osim što je ok da me svako ne gotivi, zlobni komentari uglavnom dolaze iz duboke tuge ili plitke dosade. Pošto se više ne poistovjećujem ni sa jednim ni sa drugim, jer sam u međuvremenu odrasla, a vječite rane liječim na ljepši način - ne doživljavam ozbiljno nikog ko će napisati tvit ‘gladan sam’, a odmah posle njega ozbiljan stav o aktuelnim dešavanjima u svijetu. Nemojte me shvatiti pogrešno, to sam najbukvalnije radila I ja, zato i znam kad uvredu dobijem od takve osobe da ta osoba nema pojma ni 3% o tome ko sam ja i kako mogu te riječi da utiču na mene, samo se zabavlja ili prazni od bijesa zbog totalno desete stvari koja mu/joj se desila tog dana.
I eto mene - od doživljavanja interneta kao nečeg preozbiljnog gdje sam važna i gdje je moje mišljenje jako bitno, došla sam do totalne zabave i dijeljenja lijepih iskustava sa istomišljenicima. Sukobe sa ljudima kojima se ne sviđam sam svela na nulu, a čitanje njihovog nezadovoljstva kojim pokušavaju meni da pokvare dan, na minimum. Međutim, ne doživljava svako internet kao ja, jer nijesmo svi isti i nemamo svi istu količinu životnog iskustva.
Kada napišeš nekome da treba da se ubije, nekako mi to ne ide ni u vrijeđanje, niti u svađanje
Koliko god se sad slagali ili ne da je mnogima vrijeđanje na internetu zabava, to je činjenica. Znam, od mora serija na Netflixu, filmova na HBO, sezona The Office na Amazon prime, muzike na Spotify, ljudi biraju da se svađaju i vrijeđaju. Pa vidite, maratonsko gledanje serije ne hrani ego, ali kad nekog uvrijediš i dobiješ još i lajk za to - pfffff, naručuješ jednu pizzu za ego, jednu za sebe. ‘Ružna si, debela si’ nikad nisam doživljavala stravično, pa čak ni kao mlađa kad sam plakala zbog svakog ružnog komentara i razmišljala o njemu danima, ali desilo se par puta da mi neko pošalje da treba da se ubijem.
Pomenula sam gore kako je ljudima hobi da se vrijeđaju i svađaju na internetu, ali kada napišeš nekome da treba da se ubije, nekako mi to ne ide ni u jednu ni u drugu kategoriju. Ubij se. Napišeš. Ostaneš živ. Očekuješ da i osoba kojoj si napisao to ostane živa, jer ti to tako nisi mislio, šalio si se i to se podrazumijeva. Ili šalila, nije sada poenta u tome. Ubij se. Šta znači onda ubij se i zašto je tako lako napisati nekome da treba da oduzme sebi život. Ubij se, jer eto meni, koja mogu da gledam seriju i pišem poruke drugarici, si baš ti dosadna i zato ne treba da postojiš, iako mogu to sebi da priuštim tako što ću da te blokiram, bez da te ugrozim. Ali ubij se, jer šalio sam se.
Jaka sam osoba, nekad vrjerujem da ne bih bila tu gdje jesam da nije tog jakog karaktera, ali svaki put kad sam pročitala poruku koja predlaže suicid (bilo ih je par) zapitala bih se - a šta ako baš danas nijesam jaka. Šta ako sam danas vanredno tužna, jer mi je umro neko blizak, pa još pročitam i takvu poruku, šta ako se stvarno ubijem. Da li je osoba srećna ako to uradim ili se ‘šalio/la’ ili ‘nije tako mislio/la’. Koja je granica ljudima između ukusne i neukusne šale ili između bezazlene i potencijalno štetne. Gdje se ljudi zaustave i razmisle, pokušaju da se kontrolišu.
Kao žena na internetu ovoga sam se često nagledala i kod drugih žena. Ljudi su spremni da za najmanju sitnicu, kao što je recimo garderoba koja im se ne sviđa kod neke modne blogerke ili čak pravopis, napišu - ubij se. Žašto nosiš taj kaput, treba da se ubiješ. Kretenka si, ubij se. Zašto imaš stav koji nije isti kao moj, učini mi uslugu i ubij se. I kada se to ljudsko biće, koje je i dalje ljudsko biće dok čita taj komentar, pronađe napadnuto tim riječima, ona je luda i ona ne shvata internet kao jednu veliku igru, jer ‘ubij se’ je prije svega šala. U moru podizanja svijesti o mentalnom zdravlju, mi se i dalje šalimo tako grubo.
Zašto bi žena bila opterećena ili jadna ako je probala da se odbrani verbalno od nečega što ni osoba koja to piše ne bi voljela da čuje o sebi
A tužna istina je da internet više nije igra ako je ikad i bio, internet nije razonoda, internet je dio naše svakodnevnice i tvoje neprimjerno ponašanje na internetu može skupo da te košta van istog. Zaboga, imamo banke na internetu, obavljamo kupovinu na internetu, ‘pijemo kafe’ sa ljudima na internetu, zakazujemo pregled kod ljekara preko interneta, uploadovali smo svi ličnu kartu na internet.... Online svijet je itekako stvaran život i nasilje koje se dešava u realnom životu ima jednaku težinu kao ‘virtuelno nasilje’. I dalje zbog tvita može da se ostane bez posla. I dalje koliko god da si anoniman, zapravo i nisi.
I mislim da je ljudima to i jasno. Nisu nužno ograničeni ili zlobni ljudi koji su spremni da napišu ‘ubij se’, daleko od toga. Mislim da u većini slučajeva ljudi samo nisu svjesni. Taj manjak svijesti o težini koju neke riječi nose me svaki put iznenadi kada uslijedi reakcija na samoodbranu osobe kojoj je ‘ubij se’ bilo namijenjeno. Odmah je u pitanju ‘opterećena jadnica’ koja je morala da prepozna šalu.
Zašto bi žena bila opterećena ili jadna ako je probala da se odbrani verbalno od nečega što ni osoba koja to piše ne bi voljela da čuje o sebi. Nemojte me shvatiti pogrešno - ja sam prva, ponavljam, preozbiljno doživljavala internet i nisam umjela da sagledam stvari iz više uglova i malo razmislim od koga mi takva poruka dolazi i kome odgovor pišem, pa samim tim sam imala emotivne reakcije. I tada i sada mi je interesantno kako se priča odmah promijeni kada ‘ubij se’ nije upućeno onoj što ima tonu folovera i slika samo krpice, nego je upućeno nekoj ženi iz komšiluka koja ima profil da upravo šalje takve komentare. Zar i žene sa puno folovera i dalje nisu žene ili za njih ne važe iste riječi kao za sve ostale.
Koliko god bio kliše, pođite od sebe. Ako i sami ne želite da se probudite jednog dana i ispod selfija pročitate ‘ju, ajde se ti lijepo ubij’ možda nemojte ni pisati to drugima. Ok, znam da to nekad nije dovoljno i da svi kao vrsta imamo tonu posla oko odrastanja u doba interneta, ali uradite ono što jedino možete, a to je da kontrolišete sebe. Ponekad je dovoljno da ne upropastiš sebi dan tako što ćeš upropastiti dan nekome online. Prirodno je da ti se neko ne sviđa, svako ima nekog ko mu se ne sviđa, ali se uvijek možeš fokusirati na one ljude sa kojima dijeliš ista mišljenja i interesovanja. Ništa tužnije nema kad dvoje ljudi spaja samo zajednička mržnja prema nekome ili nečemu. Krug negativnog i režanja, gdje kod osobe sa kojom se povezuješ očekuješ neku ljubav prema tebi, jer mrzi isto što i ti. Pa kako...
Prečesto se desi da osoba od koje ne očekuješ, izvrši suicid. Znam da ne možemo svi da se uhvatimo za ruke, počnemo da pjevamo i igramo i pucamo od zadovoljstva i pozitivne energije, ali pripazi šta pišeš. Tvoja šala može da bude nečija kap u prepunoj čaši, tvoj doživljaj interneta možda ne dijeli osoba sa druge strane ekrana koja je takođe na svoj način isfrustrirana. Takva nam je svima godina, uostalom. Zar nije dosta one obavezne tuge i jada što ti je život namjesti čisto da ne bude baš sve po tvom. Zar stvarno misliš da bi ti bilo lakše ako bi se tamo neka žena sa interneta, koja radi tamo neku stvar koja se tebi ne dopada, ubije. Ja mislim da ne bi. I ja mislim da ti to stvarno ne priželjkuješ i ne misliš, zato nemoj ni da ga pišeš.
Nije šala ako se buniš da to tebi neko napiše.
Projekat je realizovan uz finansijsku pomoć Evropske unije, kroz projekat "Zaustavljanje nasilja nad ženama na Zapadnom Balkanu i u Turskoj: “Primjena zakona, mijenjanje stavova", koje sprovode Kancelarija Programa Ujedinjenih nacija za razvoj (UNDP) u Crnoj Gori i Agencija Ujedinjenih nacija za osnaživanje žena i rodnu ravnopravnost (UN WOMEN). Sadržaj projekta je isključiva odgovornost NVO Dobar Život i ne predstavlja nužno stavove Evropske unije, UN WOMEN ili UNDP.
