Vučić je bio primoran da amandmanima na ustav obezbedi relativnu samostalnost tužilaca, i samostalnost sudija. Sve četiri grane vlasti, zakonodavna, izvršna, sudska i regulatorna, pripadaju istovetnom establišmentu.
Vlast i opozicija u Srbiji su nepomerljiva, nepromenljiva i isključiva politička kasta. Srbija nema snage za reforme sopstvenim snagama. Dalje, Dodik je primoran da napusti ratnohuškačku retoriku i započne povratak u zajedničke institucije BiH, u kojoj je establišment, vladajući i opozicioni, zarobio politički proces i institucije. U Crnoj Gori je pokrenut opoziv vlade, u nameri formiranja nove, manjinske, koja bi bila ili odmorište pre prevremenih izbora, ili nastavak agonije.
Sva tri procesa, u Srbiji, BiH i Crnoj Gori, upozoravaju na slične sistemske nedostatke. U Srbiji i BiH nema autentičnih, razvijenih i uverljivih snaga koje bi doprinele izlasku iz političke krize, i otvaranju evropskog puta koji bi zaustavio regresiju i dezintegraciju. U Crnoj Gori je uspostavljen kvislinški režim koji služi Beogradu i Moskvi, i promene, u ovom trenutku, nije moguće pokrenuti samo unutrašnjim snagama.
Umesto akteri sopstvene sudbine, postali smo predmet tuđih odluka. I u slučaju iskoraka koji nas vraćaju u evropsko okruženje, takve odluke nisu dovoljne. One ne vode suštinskom razvoju. Zato je jedini pouzdan put izlaska iz krize raspisivanje prevremenih izbora, tako da eventualna manjinska vlada, koja će verovatno zadržati sva strateška uverenja Krivokapićeve, ne potroši dodatno vreme i demokratske evropske snage, koje su se osipale i u opštoj evropskoj krizi, koja traje od davne 2008.
I dok je vlada od nastanka sprdnja, i takva će skončati, maligni uticaj srpskih i ruskih službi precizno je postavljen na važnim sistemskim i identitetskim tačkama: bezbednost, ekonomija, kultura i obrazovanje. Lider manjinske alternative, aktuelni podpredsednik vlade, nema nameru da doprinese promenama koje bi Crnu Goru vratile pod NATO bezbednosni okvir, on je posilni Vučićevih službi koje su preuzele kontrolu nad vojskom, javnom i tajnom policijom.
Harvard i Oksford su na programima inkluzije naštancovali dovoljno stručnjaka koji će ekonomiju i finansije održati u vidokrugu Srpskog sveta i saradničkih klanova. Očekivano, lider Vučićeve opozicije zaključio je aranžmane s reketaškim medijima u Crnoj Gori.
Ministarka odbrane stupila je na dužnost spremna, sa iskustvom koje je doprinelo da započne povratak iz NATO-a u JNA koju su preuzeli Milošević i Bulatović početkom devedesetih. Fakulteti političkih nauka u trouglu Podgorica, Beograd i Zagreb postali su mreža regrutacije kojim rukovode srpske i ruske službe, po modelu SPC koja je u litijama uspela da mobiliše deo cnogorskog društva kao bi nove, mlade snage zaustavile reforme i evropsku integraciju, i otvorile putanju odricanja od nezavisnosti i postulata otvorenog građanskog društva.
Nisu slučajno iz istih, najmračnijih krugova postavljeni rektor UCG i šef tajne policije, mafijaški advokat Kavačkog klana, pandana Zemunskog klana koji je u Srbiji još 2001. uspostavio koaliciju sa zločinačkom strukturom Crvenih beretki.
Dragoceno političko nasleđe iz nedavne prošlosti upravo su njene podele, i Crna Gora nije ostala bez snaga koje su spremne da ponovo preuzmu realizaciju strateških ciljeva. Samo tako će Crna Gora pomoći i susedima da napuste zonu malignih ruskih uticaja, demografske regresije i političkog autizma.
Crna Gora je u tom smislu potrebna i Srbiji i BiH, gde su sušinske takve podele neznatne. U Srbiji je jedina bitna podela na antievropsku vlast, i antievropsku opoziciju. U toj podeli nema novih vizija, ideja, sistemskih rešenja, nema snage i energije. Bez promena u Crnoj Gori 1997, koje su nastupile nakon pobede opozicije na lokalnim izborima u Srbiji, bez te uzajamnosti, nema ni sinergije. Protesti u Srbiji, u toku proteklih godina, kojima su rukovodili građanski i opozicioni lideri, danas i litijaški ekolozi, kulminirale su, u jednom trenutku, divljačkim demonstracijama ispod crnogorske ambasade, i dali jasnu podršku litijaškom pokretu u Crnoj Gori.
Ni u Srbiji, ali ni u Crnoj Gori, nije bilo jasnog građanskog, proevropskog odgovora opozicionim i aktivističkim pokretima koji zahtevaju povratak u predindustrijsko društvo i klerofašizam, taj bizarni odgovor na istovetni karakter Vučićeve vlasti koja će i ubuduće podržavati sve destruktivne snage u Crnoj Gori. Prednost Srbije, na paralelnom koloseku, bila je spremnost građanstva da izađe na ulice i zahteva više sloboda i prava.
Tek u poslednjim godinama Vučić je uspeo da i građanski aktivizam podvede pod svoj sistem vrednosti i projekat Srpskog sveta. U Crnoj Gori su se promene odvijale u samom establišmentu, ali je establišment koji je izvojevao nezavisnost i integracije korodirao, i pod sumnjom je kojom manipulišu sve sluge srpske i ruske politike. Potrebno je da se Crna Gora koja želi da se vrati na evropski put, i na isti način pomogne Srbima i Srbiji, jasnije da se izrazi i u institucijama, i u medijima, i na ulici.
Zatvaranje granica
