Културно умјетничка дјела нијесу страдала само у ратовима, већ и из идеолошких разлога.
Пљачкање и уништавање културног насљеђа није привилегија балканског простора, практитковале су га све државе током историје. Подсјетитимо се најпознатијих примјера. Током грчко-персијских ратова Персијанци су опљачкали и запалили Атину 480. пр Кр. Када је војска Александра Великог побиједила Персијанце и 330. пр. К. заузела њихову пријестоницу огромни и богати Песреполис, похарала га је и запалила. Александрија, коју је саградио Александар, је била највећи и културни центар Медитерана гдје се налазила чувена библиотека, са свим писаним дјелима старог свијета. У пожару приликом војне интервенције Цезара 48. пр. К. један њен дио је уништен. Била је обновљена али је страдала касније више пута, а дефинитивно је уништена приликом арапског освајања у VII вијеку.
Културно умјетничка дјела нијесу страдала само у ратовима, већ и из идеолошких разлога. У току иконоборства у Византији је у VIII и IX в. уништен огроман број икона, а у ренесансној Фиренци у вријеме владе фанатичног Саванароле су запаљена бројна умјетничка дјела. Књиге забрањене од Католичке цркве су систематски уништаване. Културно насљеђе је веома страдало током великих револуција. У Француској револуцији су уништене и оштећене бројне цркве, палате краљева и племића и умјетничка дјела. У Октобарској револуцији уништене су хиљаде цркава, манастира и дјела сакралне умјетности. Нацисти су палили књиге и умјетничка дјела сматрана декадентним.
Исламски и екстремисти су на Блиском и Средњем Истоку уништили бројна умјетничка ремек дјела.
Текобуна модерних времена
Концепт заштите културног насљеђа претходних историјских епоха, без обзира ко га је створио, је тековина модерних времена. Зачет је у вријеме ренесансе а требало је пуно времена да постане доминантан у свијету, да се формира UNESCO и друге организације која се брину о чувању и валоризацији културне баштине. Раније је сматрано да су дјела претходних цивилизација, посебно других религија, инфериорна и да их треба искоријенити. Умјетност и култура су одувијек биле средство политичке и вјерске пропаганде. Највећи дио античког културног насљеђа Рима није уништен од варвара, био је сачуван до касног Средњег вијека. Када су папе почели у XV вијеку обнову Рима и градњу нових цркава и палата као грађевински материјал су кориштени остаци античких грађевина. Папе су касније, на иницијативу умјетника и хуманиста, зауставиле ту девастацију и организовали археолошка истраживања, основали музеје у којима су ремек дјела античке умјетности.
Умјетност и култура су одувијек биле средство политичке и вјерске пропаганде.
Балкан је био поприште бројних ратова, револуција, контрареволуција, промјена идеолошких и вјерских модела праћених пљачком и уништавањем културних добара до краја XX вијека. Често се нетачно атрибуира Османском царству систематско уништавање културног насљеђа освојених кршћанских народа. У Старом и Средњем вијеку владало је правило да се опсађени градови поштеде убијања и похаре уколико се предају. У супротном су војници имали право на плачку, силовања и друга насиља у освојеном граду, што су практиковали и Турци. Но, у од Турака освојеним земљама, кршћани и Јевреји су имали велика права и вјерску самоуправу. Највећи дио црква и манастира је преживио пет вјекова османске власти. Напротив, послије противофанзива кршћанских војски на заузетој територији потпуно су уништавани сви трагови присуства ислама. У турском Београду је било више од 200 џамија, које су све, осим једне, уништене послије аустријског заузимања Београда у XVII и XVIII в. и српског у XIX вијеку.
Културни континуитет Црне Горе
Имајући у виду бурну историју Црне Горе, бројне пљачке, девастације и отуђивање, зачуђујуће је велико културно насљеђе које је сачувао и који свједочи културни континуитет од Старог вијека до данас. Све државе према међународним конвенцијама и стандардима имају право и обавезу да штите и валоризују културно насљеђе на својој територији. Нематеријално културно насљеђе је у складу са стандардима UNESCO-a заштићено, а Бокељска морнарица је прво такво добро Црне Горе номиновано за упис на Листу свјетске нематеријалне културне баштине. Имајући пуно разумијевање на турболенте догађаје протеклих деценија и ограничен ресурсе на располагању, те неоспорни напредак у том смислу, нужно је указати на пропусте и грешке, које је потребно кориговати.
Држава не зна већ деценијама којим покретним културним добрима располаже, посебно онима у власништву вјерских заједница и приватних лица.
Прије свега, списак културних добара направљен прије скоро шест деценије није до скоро био ажуриран. Прије пар година је извршена ревалоризација непокретне културне баштине, али се не зна каква је ситуација са покретним културним добрима. Држава дакле не зна већ деценијама којим покретним културним добрима располаже, посебно онима у власништву вјерских заједница и приватних лица. Наиме, бројни религијски предмети и колекције, иако се налазе у религијским објектима, регистровани са као културна добра Црне Горе. Праћење стања од стране државе и њених институција не значи узурпацију права својине, већ се ради о потреби увида у културна добра, њихово стање, начин чувања и валоризације. Због тога је велики дио покретних добра отуђен, оштећен и уништен, посебно у периоду од земљотреса 1979. и то је неповратни губитак, јер нема сигурног трага да су та дјела и постојала, што се посебно односи на Боку. Посебно важно питање јесте статус оних вриједних предмета која немају статус културно добро, а завређују га можда и више него неки заштићени, па се поставља питање како се они чувају и штите.
Неадекватан одговор институција
Скандалозна је вишедеценијска пљачка експоната Народног музеја Црне Горе, најважнијег у држави. Осим тога Историјски архив у Котору, битан не само за историју Боке и државе већ и Јадрана и Медитерана, запостављен је и ради у неадекватним условима.
Дукља, најзначајнији антички локалитет у Црној Гори и регији и Жабљак Црнојевића неразумљиво запуштени
Институције нијесу реаговале на велики број случајева узурпације, неадекватне рестаурације и измјене заштићених непокретних културних добара. Треба нагласити да су нека најважнија археолошка налазишта девастирана и напуштена. То се посебно односи на Дукљу, најзначајнији антички локалитет у Црној Гори и регији. Жабљак Црнојевића је неразумљиво запуштен. Ова два локалитета имају битан историјски, културни и симболички значај за Црну Гору. Ни јединствени систем которских утврђења, иако је 2017. уврштен на Листу свјетске културне баштине UNESCO-а, није адекватно заштићен и рестауриран. Милиони еура прихода од улазница за посјет утврђењима које Општина Котор годинама остварује нијесу улагани у њихову рестаурацију и заштиту.
Посебно треба истаћи урбанистичку естетску девастацију амбијента на атрактивним дјеловима обале. То се прије свега односи на Будву, али и на друге општине. Трка за профитом, корупција, неактивност компетентних институција, слабост цивилног друштва су нанијеле већ непоправљиве штете. Најделикатнија је ситуација у заштићеном амбијенту Которског залива гдје је већ нанијета велика штета амбијенту, а одлучном акцијом UNESCO-a и Министарства културе је за сада, надајмо се трајно, заустављена неадекватна градња. На ради се о томе да се заустави развој, како се чује од грађевинских лобија. Ради се о томе да се одреди гдје, што и како се може градити, како би се заштитиле природне и културне вриједности, које су најзначајнији ресурси државе. Ако се они због краткорочних интереса малог броја особа девастирају, негативне културне и економске посљедице биће огромне.
Ове проблеме је нужно ријешити, јер у противном се узалуд жалити на фалсификације, присвајања и пљачке културно историјског насљеђа од стране других, ако држава није у стању да на одговарајући начин сачува и валоризира оно што посједује.
Дуга историја похаре блага
Крађа и препродаја умјетничких дјела је данас уносан посао криминалних организација
Послије римског освајања Египта, у Рим су донесени бројни обелисци, кипови и умјетничка дјела, која су и данас у Вјечном граду. Римске легије су 70 година опустошиле Јерузалем, уништиле Храм а опљачкано благо је послужило за финансирање градње Колосеума. Јерузалем је и прије и послије тога разаран и пљачкан од разних освајача. И Рим је више пута био похаран, не само од варвара. Најтежа похара Рима су биле она из 1527. од трупа католичког цара Карла V. По Наполеоновом наређењу опљачкана су у Италији бројна умјетничка дјела и однесена у Француску, поред оних која су уништена. Дио њих је послије Наполеоновог пада враћен, а нека су до данас остала у Француској.
Цариград, највећи и најбогатији град средњег вијека, је приликом крсташког заузимања 1204. био опљачкан; и данас четири бронзана коња из Цариграда украшавају фасаду цркве светог Марка у Венецији. Цариград је посебно страдао у турском освајању 1453, када је велики дио његовог културног насљеђа уништен а већина цркава претворене у џамије. Шпански и португалски освајачи Америке су систематски пљачкали и уништавали предколумбијске цивилизације. Партенон у Атини, од Турака је био претворен у барутану и страдао у току Морејског рата 1687, када га је погодила венецијанска граната. Најзначајније скулптуре са Партенона је лорд Елгин однио у Енглеску 1800. У току Другог свјетског рата нацисти су, поред разарања градова, опљачкали огромно културно благо окупираних земаља. Велики дио је послије рата враћен, али је један дио изгубљен. Дрезден и његово велико културно насљеђе су били практично уништени у савезничком бомбардовању. Крађа и препродаја умјетничких дјела је данас уносан посао криминалних организација.
