Kada kažeš ‘umjetnički fakultet’, većina roditelja popije tabletu za smirenje i izmjeri pritisak. Od svih fakulteta na svijetu, baviti se studiranjem umjetnosti većini roditelja je i dalje neprihvatljivo. Em po njima nema ‘leba u umjetnosti, em ne smatraju umjetnički fakultet validnim obrzovanjem.
Čak je mnogima prihvatljivije postalo da dijete želi da bude youtuber, što je takođe ok, ali i za youtube je potrebna vještina kojoj treba podrška formalnog obrazovanja, u nekom momentu. Razumijem njihovu uplašenost za rođeno dijete, jer žele da obezbijede sigurnu budućnost svom potomku, ali nekad pritisak da dijete upiše fakultet po želji roditelja, a ne svojoj, može rezultirati nezadovoljstvom kroz baš tu ‘sigurnu budućnost’.
Moja majka na svu sreću nije bila baš u toj mjeri uplašena.
Biranje fakulteta
Bila sam jedno poprilično nefokusirano dijete, što se tiče mog budućeg poziva. Svašta me je interesovalo i imala sam periode kada bih bila baš zagrijana za neku od profesija, a onda kompletno odbacila tu ideju, jer bi se desila prva prepreka.
Prvo sam htjela da budem zubna tehničarka. Kako sam tada i sama nosila protezu, neopisivo mi je bilo interesantno to pravljenje vještačkih zuba, kao i pomagala da se prirodni zubi isprave. Tu sam shvatila da moram da upišem srednju medicinsku i odbacila sam tu ideju, jer mi se nikako nije gledala krv u velikim količinama.
Potom sam željela da budem novinarka (ova mi se želja sa pisanjem ovih kolumna djelimično i ostvarila, ha!). Kako ništa nije išlo po planu i ja nisam završila u ekonomskoj, nego u elektrotehničkoj školi, još jednom sam odbacila ideju o svom potencijalnom budućem pozivu.
Treća sreća - želim da budem programerka. Trik koji me je zaustavio je taj da od matematike znam da sabiram jednocifrene brojeve u najboljem slučaju, a za sve ostalo koristim digitron. Brzo sam se zainteresovala sa digitalno slikarstvo i odlučila da želim da radim baš to. Apsolutno svi su bili iznenađeni, ali ne i moja majka. Cijelog života sam nešto crtala, pravila figurice i imala potrebu da se izrazim vizuelno, što kroz crteže, što kroz montaže video zapisa drugara iz ulice ili pravljenja nakita. Od nje sam dobila neizmjernu podršku, toliku da me je preduhitrila oko informacija za upis na fakultet i saznala da za isti moram da se spremim, kao i spremim mapu radova. Išla sam godinu dana u atelje kod akademskih slikara i iako su me svi plašili mapom radova, na kraju sam je spremala sama.
O samom fakultetu više u tekstu da li je diploma važna ili ne.
Naleti uplašenosti
Iako se postarala da me upiše na fakultet koji sam željela, sazna kako da se spremim za isti i koje su olovke najbolje za grafitni crtež, moja majka je takođe s vremena na vrijeme bila uplašena. Nije baš svejedno pustiti dijete da studira nešto od čega većina okreće glavu i smatra da od toga nema nikakve zarade. Iako svi vole da vide i dobar crtež i fotografiju, bitno im je samo da to nije njihovo dijete i da se njihovo dijete ne nalazi u toj neizvjesnosti. Tom strahu sam znala da kumujem i ja sama, kada bih imala loš dan na fakultetu i obeshrabirala se, smatrajući da moje vještine nijesu ništa spektakularno.
Sjećam se da me je ta nesigurnost u sopstvenu kreativnost držala cijelu jednu godinu studiranja. Ne mogu ni da zamislim kakve su misli prolazile mojoj mami kroz glavu, koja em što je uložila sve što je mogla da bih studirala ono što volim, morala je još i da smisli neku alternativu ako to ne uspije. Ja sama alternativu sam vidjela samo u suštoj suprotnosti od moje profesije. Kad god bi me mama pitala iz zabrinutosti šta bih radila a da nije crtanje, ja sam od manjka samopouzdanja odgovarala da vidim sebe na bilo kom radnom mjestu koje nije ilustracija. E u tome vam ne može pomoći ama baš niko do vas samih. Može mama da bude i najveća podrška, ako sami nijeste našli svrhu svog školovanja, tu se sva priča završava.
Isto je i za ‘pogrešno izabrane fakultete’ iliti one sigurne karte na koje voli da igra većina roditelja. Ako dijete ne nađe svrhu u tom školovanju, džaba će to da bude idealno zanimanje za budućnost, može se desiti da naslednik ni ne bude radio u toj oblasti. Završiti fakultet je u suštini najlakše. Sjediš, učiš, sjekiraš se oko ispita, ali stvarno je najlakše u poređenju sa procesom traženja posla kasnije, u kom fakultet igra rijetko važnu ulogu. Nekako izostane taj dio na fakultetu, da te nauče kako da nađeš sebi posao nakon istog. Ne postoji fakultet koji ti garantuje dobro situiran ostatak života, do osobe je.
Mama u funkciji najvećeg fana
Kao što rekoh, mama me nikad nije sputavala i nikad nije birala umjesto mene. Recimo pokušala je da izabere da se ne istetoviram i sa 15 tetovaža kasnije - ne bih baš rekla da je uspjela.
Zato, dragi roditelji, pustite svoju djecu da studiraju šta žele. Jedan jako nezadovoljan ekonomista možda je mogao da bude vrhunski kuvar, recimo. Djeca nekad ne znaju šta žele, fakat, ali ih pustite da sami izaberu. Kad izaberu ponudite im podršku i sve moguće informacije o tome, čisto da ne postoji ni najmanji prostor da se odustane ili pak da postoji prostor da se predomisle, ako informisani ipak prepoznaju da nisu oni za to.
Niko nas na kraju dana ne poznaje kao mi sami sebe, zato ako vaše dijete želi da crta i zarađuje od toga - pustite ga i vjerujte mi zarađivaće. Moja okolina je brzo promijenila ploču iz ‘šta ima toliko zanimljivo na tom kompjuteru’ u ‘e svaka ti čast’, iako misle da se moja karijera desila u zadnjih 10 minuta razgovora sa njima, a ne zadnjih 10 godina.
I na kraju dana - budući život treba da bude egzistencijalno siguran, slažem se, ali smo nekako svi naučili da preživimo. Pustite dijete da bude ono što želi da bi moglo da živi, ne da preživljava, jer da preživljava sigurno zna.
