Посљедњих неђеља смо у црногорскоме парламенту слушали упозорења посланика Демократског фронта о томе како Црној Гори пријети „унијаћење“ и угрожавање „православног ткива“ од Ватикана. Из истих скупштинских клупа чули смо и то да они желе укидање овог „лажног Монтенегра“ и повратак „традиционалне Црне Горе Петровића“. Такви коментари посљедица су добрих односа које држава Црна Гора развија са Светом Столицом и најава активнијег истраживања докумената из ватиканских архива који свједоче о црногорској историји. Да политика коју заступа данашњи Демократски фронт супстанцијално личи на више но стогодње резоновање посвједочиће нам слједећи редови.
Kао што је познато, Црна Гора била је прва балканска, прва доминантно православна и како увиђа чешки балканолог Франтишек Шистек – прва словенска земља која је потписала Kонкордат са Светом Столицом. Тај чин извршен је 1886. године чиме су регулисана права црногорских католика. Разговору је претходило готово осам година преговора јер су обје стране потписнице покушавале пронаћи што одрживије рјешење. Највише негативних тонова међу православним свијетом поводом преговора између Црне Горе и Ватикана долазило је из Русије. Одјеком конкордата у рускоме мњењу и дипломатији бавила се руска историчарка Нина Ивановна Хиторва. У Руској империји није се с благонаклоношћу гледало на овај потез о чему свједочи руска штампа из тога периода, али руска дипломатија није предузимала интензивније мјере да осујети постизање споразума. Гледиште да је потписивање Kонкордата антиправославни чин препознатљиво је било још и у писању Павла А. Ровинског, савременика тог догађаја.
Но, оно што се посебно чини занимљивим свакако је реаговање управитеља Светога синода Руске православне цркве Kонстатнина Побједоносцева, веома утицајног противника руског приближавања Западу. О његовој реакцији поводом приближавања Kњажевине Црне Горе и Ватикана свједочи нам једно писмо професора и филозофа Владимира Соловјева, иначе присталице приближавања хришћанских цркава, чији је одломак државном секретару Свете Столице Јакобинију упутио отац Чезаре Тондини, главни преговарач с Црном Гором уочи потписивања Kонкордата. Документ се чува у Државном архиву Ватикана, а приређен је у првој књизи Monumenta Montenegrine Vaticane (Цетиње, 2020, приредили: Славко Бурзановић и Бобан Батрићевић). У њему се сликовито наводи да је управитељ Св. синода на вијест о конкордату добио „такав напад бијеса да му је пјена избила на уста, да је стао да виче и проклиње књаза Црне Горе. С обзиром на изузетни утицај који особа о којој је ријеч има на Владара, не би било сасвим немогуће да снажни притисак Царског Двора у посљедњем тренутку спријечи ствар.“
Руска црква није успјела извршити притисак и осујетити потписивање конкордата између Свете Столице и Црне Горе. Тај документ је уз споразум с цариградским калифатом о положају муслимана, један од симболичних стубова црногорске традиције вишевјерства и добрих искустава државе Црне Горе у њеном односу према вјерским заједницама. За разлику од других балканских држава с краја XIX и почетка XX вијека, па све до Балканских ратова, Црна Гора била је засигурно вјерски најтолерантније подручје. Црногорска црква која је била лојална држави Црној Гори и њезиноме владару Николи I Петровићу Његошу није се противила споразуму са Светом Столицом. Та „традиционална Црна Гора“ како вели Демократски фронт и њена историјска збиља, умногоме се разликују од ове монолитне, свесрпске и само православне Црне Горе коју проповиједа великосрпска чаршија предвођена Демократским фронтом и Српском православном црквом кроз чија уста и даље проговара дух Kонстантина Побједоносцева и рускога Светога синода.
