Većina, na čijim će temeljima pobednička koalicija graditi novu vlast, slabašna je garancija pouzdanosti, pa i dugovečnosti nove vlade. Čast i obraz na stranu, u to se ne sme dirati, ali svakome može da se proda ono čime raspolaže: sebe, na primer. Zbog toga kilaža jednog poslanika ima i te takav značaj za sledeću krhku vlast. Taj jedan preteže na svakom kantaru, na bilo čiju stranu, a novaca za pazar ima, neka oproste nepotkupljivi.
Jeste Milo pao ali se nije potpuno slupao. Još je tu, biće šef države još dve godine, a iz iskustva ovdašnjeg znamo šta sve predsednik može ako mu se prohte. No ipak, za razliku od ovdašnjeg karikaturalnog provizorijuma, Crna Gora je ozbiljna država.
One izborne noći, dok su još jedne litije dostupnim prevoznim sredstvima ili na nogama označavale svoju trijumfalnu delotvornost, slavlje zbog izvesnog kraja najdugovečnijeg balkanskog vladara imalo je svoj vrednosni ćorsokak, kao tipičan oblik različitih mera autokratije. Oni koji u Srbiji svom silom i iz najbolje pameti čuvaju ovdašnjeg tiranina slavili su pad podgoričkog gazde.
Taj koji je pao još je u sedlu i tek će jahati svoj rodeo na raspomamljenom govečetu, pa je jasno rekao ko ga je sve gurao nizbrdo i pomagao njegovom saplitanju. Njegov prst je uperen u zvaničnu Srbiju, pri čemu Đukanović nije birao najblaže formulacije, ukazujući na krivce koji su po njemu mesecima bili delegirani iz Beograda kako bi rušili Crnu Goru, takvu kakva je bila, a i još jeste.
Za potpisnike Apela 88 nije bilo dileme da li se Vučić mešao u izborni proces. Na primer, Aleksandar Olenik, advokat i aktivista u odbrani ljudskih prava kaže: „Mešanje zvaničnog Beograda, ali i predsednika Republike Vučića u izborni proces u Crnoj Gori bilo je toliko očigledno, javno i temeljno da svaki pokušaj negiranja predstavlja uvredu zdravog razuma.“
To bi samo na prvi pogled značilo razbijanje balkanske diktatorske simbioze, homogena koji bi mogao da oslabi Vučića do granice rušenja. Njegova koncepcija resrbljavanja Montenegra i traganje za tamošnjim Dodikom deo je velikodržavne nostalgije posle odvajanja Crne Gore, čime je i Srbija postala nezavisna država. Tu okolnost je Koštunica u svoje vreme javno oplakao, ni sam ne znajući zašto. Vučić je sekularizacijom SPC u Crnoj Gori, postavljanjem svog arhineprijatelja Amfilohija za duhovnog i svetovnog gaulajtera, pokazao nostalgiju za vremenima koja ne može da vrati, ali može da napravi štetu, kao što je svuda pravio, i tamo i ovde.
Naravno da je dobra vest kad okorela vlast, naučena na sve što negira demokratiju postane smenjiva. Sasvim je izvesno da Milu ističe rok i da će boravak u predsedničkoj fotelji biti bolan, ako stari majstor iznenada na napravi kopernikanski obrt i još jednom se ne izvuče nabavkom čoveka koji preteže na njegovu stranu.
Za razliku od Srbije kojoj vlada više nije potrebna, Crna Gora će ipak dobiti izvršnu vlast pobedničke koalicije, sa čovekom koji nedostaje Milu Đukanoviću.
Optužujući Vučića da je na platformi nacionalšovinizma devedesetih rušio Crnu Goru, Milo je postao crna tema vladajućih medija u Srbiji. Ponovo je najavljen atentat, još jedan posle serije neuspešnih. Vest ovog puta glasi da je Milo naložio svojoj mafiji da ubije Vučića.
Ta omaška u formulisanju pretnje ukazuje da mafija na Balkanu ima svoje legalne poslove, gospodare i naciljane žrtve. Nije homogena, ima mnogo klanova koji su slobodni da u ime naroda izvode radove na teritoriji obe države. Svaki klan ima svoje uvežbane ubice, a taj koga oni odrede za obradu nema gde da umakne.
To bi značilo da i Vučić nije go kao pištolj i ima svoju mafiju, koja sa onostranom mora da pogasi sve zajedničke poslove ako ih ima, i da čuva gazdu. Pa i da pripreti tamošnjem kumu.
Da li nam se to najavljuje da će bliski odnosi dva oka u glavi biti rešavani eskadronima plaćenih ubica? Pa ko pretekne, njegovo je.
Ukazivanje na Vučića koji bi mogao da bude žrtva mafije jeste pouzdan presek stanja stvari među vladajućim klikama. Poruka je da će preživeti onaj koji potegne prvi. Vučić je upozoren, Milo mu je stavio glavu na panj, ali i panjeva i sekira ovde ima na pretek.
Parastosi koje tabloidi drže Vučiću već su dugo spasonosna crna slutnja, deo nekrofilne mitologije o njegovoj besmrtnosti.
Atentati ga čine neuništivim. Vrhovni vođa svih litija čuva svetinje svog svevlašća, izgleda kao da je živ i trči počasni krug.
