Пише: Бобан Батрићевић
Двадесети вијек Црној Гори је донио културу грађанске побуне и отпора. С ове дистанце гледано, током тог вијека прохујале су три карактеристичне генерације које су далекосежно утицале на њене политичке прилике.
Једна од првих организација која је промовисала модернији приступ у владању и демократизацију црногорског политичког живота била је студентска омладина црногорских студената у Београду, тзв. Млада Црна Гора. Њени прваци и чланови одиграће негативну улогу у процесу нестанка Црне Горе 1918. године будући да су за рачун Србије издали своју домовину. Но, иако се за издајнике не може тражити оправдање не можемо а не навести да је та организација, односно полет и идеализам највећег дијела њенога чланства изманипулисан од стране политичких и обавјештајних структура окупљених око Николе Пашића и српскога двора. Њихов бунт прије свега био је усмјерен на аутократизам краља Николе I и његов застарјели начин управљања земљом те на недораслост правног система Црне Горе који је поспјешивао корупцију и изазивао велики класни јаз.
Ипак, након уједињења створена је земља која није личила на богату Атлантиду коју су они сањали и идеализовали. Дотадашњи недемократски систем управљања чије су рушење многи од њих подржали на Подгоричкој скупштини био је патрљак у односу на новостворене прилике. Нови режим у потпуности их је заобилазио кад су у питању високе државне функције и Црна Гора је, како су многи говорили, постала „слијепо цријево“ и „југословенски Сибир или Тасманија“. Њихова разочарења, преиспитивања и генерацијску меланхолију веома реалистично је кроз лик Пеја Грујовића описао највећи црногорски књижевник XX вијека Михаило Лалић, у својој чувеној тетралогији. То је била генерација изневјерених идеала, жигосана издајом и наивном логиком да ће српски двор уважити њен „значај“.
На грешкама прве генерације црногорских отпораша стасавала је друга, она којој је судбина додијелила тренутак најтежих историјских искушења. Била је то генерација симпатизера и чланова Комунистичке партије који су режиму међуратне југословенске краљевине пружали најфанатичнији отпор. Црногорска студентска омладина у Београду посебно се истицала својим ангажманом и организовањем бројних манифестација незадовољства стањем у Краљевини СХС/Југославији. Студентски симбол те генерације био је студент права Жарко Мариновић, који је убијен током студентских демонстрација 1936. године. Датум Мариновићеве смрти 4. април данас се слави као Дан студената у Црној Гори и Србији.
Црногорски комунисти су у међуратноме периоду, нарочито након убиства краља Александра Карађорђевића све отвореније исказивали своја неслагања организовањем протестних скупова широм Црне Горе. Најпознатији скуп тога типа биле су демонстрације 1936. године када је колона грађана незадовољна режимом Милана Стојадиновића кренула према Цетињу и заустављена у мјесту Белведер. Тада је комесар Управе полиције Милован Илић наредио отварање ватре на демонстранте и том је приликом страдало 6 особа, док је на десетине људи рањено и ухапшено. Колико је био јак политички отпор који су пружали Црногорци свједочи чињеница да је у периоду од 1936. до 1938. године из политичких разлога убијено 11 црногорских становника. Ову генерацију дочекао је Други свјетски рат и она је била окосница антифашистичког покрета отпора и носилац идеје о рјешавању црногорског националног питања и положаја у Југославији.
У редовима нароодноослободилачке борбе погинуло их је око 15.000. На крају рата они су вратили субјективитет Црне Горе и њено право на самоопредјељење, што је прва генерација жртвовала у корист својих идеала. Другој генерацији може се приписати фанатичност која ће је током тешких ратних година у неколико наврата навести на велики број ликвидација и убистава што на њену славну борбу ипак бача ćен.
Трећа генерација носилаца грађанскога отпора била је подмладак оне друге. Она није схватила значај тренутка како је то учинила њена претходница већ је пружила подршку струјама које су учествовале у дисолуцији хладноратовске Југославије. Незрела и неискусна, недовољно национално утемељена трећа генерација је од љета 1988. до почетка 1989. учествовала у организовању масовних демонстрација против старог комунистичког руководства. Њен политички успјех и смјена старог режима довела је Црну Гору у тешке прилике. Ипак, за разлику од генерације с почетка XX вијека, ова је смогла снаге да политички сазри и одржи своју политичку моћ. Управо зато је 1997. године поништила своју деценијску политику и усмјерила енергију ка обнови црногорске државности 2006.
Упркос увријеженом мишљењу да су Црногорци несклони промјенама, искуства три генерације отпораша у XX вијеку показују да то баш и није тако. Три драматична друштвено-политичка заокрета током XX вијека свједочанство су жилавости идеје отпора, али, с обзиром на то да је сваки од њих био обиљежен извјесним идентитетским „ресетовањем“, и чињенице да црногорске подјеле нијесу од јуче, није их могуће залијечити инстант ритуалним мантрама, како нас то данас увјеравају нови властодршци.
