Слика празне црногорске столице на Версајском састанку побједника у Првом свјетском рату, а међу победницима је била и Црна Гора - јесте слика односа такозваних Великих сила према малим народима.
У ствари, без обзира на мјесто Црне Горе на побједничкој страни, осим других разлога, величина њене територије и број становника, утицао је да она буде виђена споља, као дио веће државне цјелине Јужних Словена, а не као самостална држава у одлукама Великих Сила.
Међутим, изван политичких одлука и међународних споразума који су дефинисали њену судбину у саставу већег државног оквира, током скоро читава два вијека модерне друштвене заједнице, тиха аутохтона линија културно - историјског развоја, трајала је започета давно још у епохи Ивана Црнојевића.
У исти мах, Црна Гора налазећи се просторно на Балкану, који је повезивао Блиски Исток и Европу, притиснут непрестаним територијалним тежњама једних и других, ширењем њиховог утицаја, појављује се као стратешки интерес Великих Сила све до данас. Разлог томе је, превасходно у такозваном „међуконтиненталном“ положају Балкана, па је отуда и Црна Гора са својим изласком на Јадранско море на домаку Средоземља, виђена као значајна „сратешка тачка“.
Али, једновремено неугасла црногорска слободарска традиција, без обзира на неповољне историјске околности, опстајала је водећи је, у модерном добу, повратку независности са јасном свијешћу о европској припадности сопственог културно-историјског идентитета.
Наиме, изван „биполаризације“ Великих Сила, САД - Русија, или „триполаризације“ са савременом улогом Кине на међународној сцени, паралелни ток успостављања послије Другог свјетског рата Европске Уније, у тежњи да се мирнодопска ситуација трансформише у демократски дијалог европских земаља и заједничку цивилизацијску сарадњу, пружила је нову, посебну шансу баш малим земљама, па самим тим и Црној Гори.
Насупрот „држава-нација“ централизованог развојног смјера, о којима пише савремени француски философ Де Ружмон(у књизи: Будућност је наша ствар) које су „...саме по себи колонијалистичка формула...“ - он се залаже за „Европу регија“, са својим аутентичним, економским, културним и друштвеним посебностима у међусобној сарадњи демократски оствариваној.
Иако је за Црну Гору, утопљену у ширу државну заједницу, њен модерни цивилизацијски ритам био успорен, ипак је њеним осамостаљењем не само њен однос са савременим међународним кретањима био интензивнији, него је неусахло „колективно несвјесно“ (по К.Г.Јунгу) на нов начин примјерено савременом историјском тренутку „открило ранија стања, лингвистичка, културна, душтвено-економска, а чије изненађујуће лекције неће никакав компјутер избрисати“ - ова запажанаја Де Ружмона у пуној мјери су се могла примјенити баш на Црну Гору.
Зато је успостављајући природну и равноправну комуникацију своје друштвено-културне аутохтоности са европским развојним токовима, своју интеграцију у Европску унију, Црна Гора видјела као неоспорну будућност. Отуда је историјско насљеђе “одлучивања Великих Сила о малим народима” могло да буде превазиђено равноправним учествовањем у грађењу сопствене друштвено-политичке судбине, у европској породици народа и на европским културно-демократским вриједностима.
