То је закон оружја… Закон јачег…. И наравно да је боље бити на страни побједника… Правило на снази хиљадама година.
Правило који би ваљало промијенити, јер ће нас све јача снага нашег оружја једног дана довести до сопственог уништења…. Ако нам климатске промјене за то оставе времена.
Међутим, по први пут је ово правило прекршено и Црна Гора је у томе била једна од првих изузетака: од почетка борби је у табору побједника жртвовала своју војску и претрпјела непријатељску окупацију.
Заузврат је једноставно избрисана са мапе и лишена својих институција. Једина држава која је успјела да се одржи током пет вјекова окупације отоманског и аустријског царства на Балкану, није била позвана на прославу побједе.
Династија која је четврт вијека водила овај херојски отпор је бачена у запећак историје без могућности да се брани.
Један од побједника балканских ратова, краљ Никола, који је 57 година владао Црном Гором, понижен је и третиран попут лопова.
Чини се да је то реалполитика. Никад се на то нећу навићи!
ВИЈЕК ДА СЕ НЕПРАВДА ПРИЗНА
Француској, која је била један од главних актера ове насилне територијалне реконструкције, био је потребан један вијек да ову неправду званично и призна. Желио бих да наведем и почетак говора госпође Флоранс Манжен, директорице за континенталну Европу у Министарству спољних послова Француске, који је одржала када ме је, прије три године, одликовала Легијом части.
“… Стало ми је да вам прије свега кажем да смо ми овдје у Кеј Дорсеју (Министарству вањских послова Француске) имали неку врсту древног моралног дуга према Вашој породици. Нећу подсјећати на читаву историју Ваше земље која се, сама на југоистоку Европе, побједоносно одупирала током више од три вијека отаманским притисцима. Али и поред тога ми смо овдје, међу овим зидовима, у побједничкој еуфорији 1918, жртвовали Краљевину Црну Гору ономе што цинично зовемо „виши интереси“. Ваш прађед, краљ Никола је од самог почетка рата 1914. био савезник који се храбро борио против бројчано надмоћног непријатеља, за шта је био лоше награђен, а на Версајској мировној конференцији је то заборављено.
Крањевска породица у егзилу, март 1919.
Одлучили смо у том периоду да реконструишемо једну нову Европу и да створимо велику Југославију која је требало да постане стуб једног новог и јаког политичког и војног савеза, Мала Антанта, предодређена да се супротстави свим осветничким и ревизионистичким покушајима оних који су претходно потучени. А то је учињену на вашу штету”.
ГЕНЕРАЦИЈЕ ПОНОСНЕ НА СВОЈ ИДЕНТИТЕТ
Шта је, у ствари, том тренутку представљало мало краљевство од 300 000 становника наспрам пројекта реконструкције и пацификације југоисточне Европе којег су осмислиле велике силе?
Заборавили смо да су тад, изоловани у својим планинама, стотине хиљада мушкараца, жена и дјеце у симбиози са својом територијом били у стању да се неколико вјекова одупиру највећим силама тог времена (Венеција, Османско, Аустријско и Француско царство).
Из генерације у генерацију су поносно градили један посебан идентитет.
Управо је тај понос, од давнина и за све заједнице, темељ националног осјећања. Треба ли нас због тога кривити?
Први покушај стварања наднационалне државе је засигурно било добра идеја. Нажалост, империјални модел, који је вјековима био извор свих регионалних сукоба, сигурно није био и прави модел.
Међутим, ипак је већ у том периоду конфедерални модел успјешно функционисао у Сједињеним Државама, а у Швајцарској се развијао од 14. вијека упркос културолошким разликама и манипулацијама њених сусједа… Штета!!!
Дакле, први је покушај окупљања народа који су имали различите путање, под влашћу најважнијег међу њима представљао трауматични неуспјех.
Други сурови покушај, који је такође услиједио након рата, је исто тако вођен отпором против окупатора, уз једну новину која је подразумијевала идеолошку и социјалну визију. Упркос његовој успјешности првих деценија, овај ће покушај доживјети суноврат и претвориће се у срамотни, идентитетски рат без побједника или хероја, о којем се ни данас нико не усуђује да говори.
ИЗНЕВЈЕРЕНЕ СЛОБОДА И ПРАВДА
У оба случаја, централизам и ригидност владара и елита, нијесу могли да испуне очекивања слободе и правде, читавих генерација жена и мушкараца који су били несрећни актери тих догађаја.
Од оба ова покушаја остају многе заборављене жртве, непресуђени злочини, неријешни сукоби, фрустрације и огорченост, неповратно уништени снови и тиха носталгија.
Но, данас прије свега преовладава економска криза и социјална неправда. Још је озбиљнији недостатак перспектива за будућност, што посебно погађа нове генерације које настоје да побјегну и живот граде негдје другдје.
Са друге стране, упркос овом хаотичном путу, можемо рећи да су ове кризе омогућиле стварање нових темеља успостављањем нових држава, самим тим и нових могућности за ослобађање од траума прошлости, планирање будућности и обнављање веза око актуализованих вриједности.
Нећу никога изненадити ако на првом мјесту поменем екологију и солидарност, које су за мене вриједности кроз које сви можемо дијелити пожељне будућности.
Заправо, ми и поред наших подјела имамо толико заједничког међу собом у Црној Гори, али и са сусједима. Толико тога треба да исправимо, заштитимо и изградимо. Екологија, економија, култура су по својој природи области које немају ни границе ни ограничења, у којима ћемо моћи да обновимо регионалну синергију и понудимо перспективе нашој омладини.
ДРУШТВО ПО МЈЕРИ ЧОВЈЕКА
Ако бих морао да дам модел, предложио бих Скандинавију:
Наиме, на почетку модерног доба, након вјекова ривалстава, сукоба и окупације, мале земље поносне на своју традицију су успјеле да избјегну интересе великих европских сила међусобним признавањем и удруживањем сопствених интереса. Тако су, након вјекова сиромаштва и рата, скандинавске земље постале државе Европе са највишим животним стандардом и најбољом друштвеном организацијом.
Скандинавија није ни држава, ни федерација, није чак унија, већ је, осим националних аспирација, заједничка жеља за изградњом друштава по мјери човјека, да употријебим формулу Ернста Фридриха Шумахера из његове књиге "Мало је лијепо".
Но, да се вратим на болну прошлост и тужан завршетак 1918. године; оно што ми се чини најужасније и најапсурдније је то што су се по први пут вјечити савезници, браћа по оружју, Срби и Црногорци међусобно убијали због пројекта који је требало да их уједини.
Потребни су били они дирљиви октобарски дани из 1989, током којих су бројни Црногорци и Срби пристигли са свих континената, као и Албанци и муслимани из Црне Горе окупљени на Цетињу да би одали почаст и донијели правду краљу Николи и нашој породици, како бих осјетио олакшање од баласти која нас је оптерећивала седамдесет година. С одушевљењем сам тад открио земљу својих предака и научио да је волим.
ДИРЉИВА ВЕЗА СА ДОМОВИНОМ
Више од анексије и окупације Црне Горе, суровост протјеривања је било оно што нијесам успијевао да разумијем, као да смо били криви што смо постојали. До те мјере да су ми у дјетињству историја наше породице, Црне Горе, Србије или Југославије изгледале као табу теме.
У свом срцу као ожиљак чувам сјећање на посљедње дане мога оца Михаила, који се од своје осме године налазио у егзилу, а који је живио у јако тешким условима, далеко од своје родне земље. Након одласка у пензију се озбиљно разболио, заборављен од свих, могао је да рачуна само на помоћ своје породице. Никада нећу моћи да заборавим тренутак када сам открио врећицу са земљом Црне Горе коју је држао на свом ноћном сточићу, који ме је до суза гануо. Тада сам први пут постао свјестан његове трагичне судбине.
Упркос томе, мој отац је одувијек остао вјеран Југославији и из тог разлога је заједно са мојом мајком био интерниран у Њемачкој на почетку рата. Моја мајка, која је такође била боркиња отпора, била је и предсједница Црвеног крста Југославије на крају рата, задужена да враћа избјеглице у своју земљу. Шта би се могло замјерити нашој породици?
СТАРЕ РАНЕ УВИЈЕК ПРИСУТНЕ
Данас је, након готово једног вијека, у мају 2006. године, Црна Гора поново постала демократски независна, у јулу 2011. Закон о статусу потомака династије је морално и историјски рехабилитовао династију, а у новембру 2018. Резолуцијом Парламента су проглашене ништавним одлуке Скупштине из 1918. године.
Међутим, Црна Гора и даље није помирена, чему сам се надао почетком октобра 1989. на Цетињу. Политичка ривластва и очигледне социјалне неједнакости подстичу старе размирице.
Морам да признам да сам био шокиран сазнањем да су поједини грађани прије двије године славили стогодишњицу Подгоричке скупштине. Не могу да разумијем да неки Црногорци могу да буду носталгични за једним од најтрагичнијих периода наше историје, ако се само узме у обзир број погинулих и биједа која је у том периоду владала у Црној Гори.
Поново се можемо пронаћи само пројектовањем себе у будућност, а не покушавајући да поново проживимо прошлост.
“Нека буде што бити не може” - Горски вијенац, Петар II Петровић Његош.
