Piše: Dijana VUČINIĆ
Dakle: crnogorska arhitektura XX vijeka - kod nas zanemarena i zapostavljena više nego li da je u praistoriji napravljena - došla je na red. Na moje neizmjerno zadovoljstvo, jedna fantastična inicijativa - kojoj se odavno nadamo - pokrenuta je od Ministarstva i konačno slijedi valorizacija objekata za prestižno mjesto zaštićenog spomenika arhitekture XX vijeka. Posebna je zanimljivost u podatku da će objekte, koje bi valjalo zašititi, moći da predlože građani, bilo ko od nas koji danonoćno zapomažemo nad uništenim crnogorskim gradovima.
Eto nam prilike! Biće to, vjerujem, i jedan dobar test za naše sugrađane. Da vidimo koliko su stvarno spremni da utiču, koliko im je stalo do svojih gradova i da li je sva priča o neophodnosti zaštite nasljeđa XX vijeka samo gradski “small-talk”. Konačna valorizacija arhitekture XX vijeka je ujedno valorizacija naših najcjenjenijih arhitekata kojima nikako da damo počast i mjesto koje im pripada.
Zaštita objekata je svuđe i često - kamen spoticanja arhitektama i investitorima. Nekad je čak i u teoriji diskutabilna i postoje oprečna mišljenja. Dok jedni smatraju da je neophodno zaštiti objekte, ostaviti sliku prošlosti i oživljavati kolektivnu memoriju kroz vidljivu istorijsku sekvencu građenja, drugi misle da arhitektura ima rok trajanja. Tako razmišljaju čak i velike arhitekte poput Sedrika Prajsa (Cedric Price) koji je lično zabranio zaštitu svog objekta! Ipak, svi će se složiti da je identifikacija ovih objekata ključna i nezaobilazna.
Ispred Ministartva i Uprave za zaštitu kulturnih dobara su govorile gospođe Lidija Ljesar i Snježana Simović i mene ubijedile u stručnost, spremnost i organizaciju ovih institucija na pragu projekta koji su mnogi od nas dugo čekali.
Čudna selekcija: Bilo je ipak tu i nekoliko drugih izlaganja koja me takođe nijesu ostavila ravnodušnom, svako na svoj način. Prije svega, malo je neobično, u najmanju ruku, da od otprilike šestoro ljudi koji su bili tu u svojstvu prezentera ili organizatora, troje nijesu Crnogorci. Ili se makar po govoru da zaključiti tako. Nazovite me paranoičnim nacionalistom, ali svako bi primijetio i zapitao se - zar mi Crnogorci nemamo adekvatnih stručnjaka koji bi se bavili sopstvenim nasljeđem?
Aleksandra Kapetanović iz NVO Expeditio izlagala je na temu: Prezentacija Iskustva sa Četvrtog međunarodnog kursa o konzervaciji moderne arhitekture (MARC 2011), Helsinki, Finska - “Metamorfoza – Razumijevanje i upravljanje promjenom” .
Moram priznati: nijesam pronašla mnogo podudarnosti sa arhitekturom XX vijeka u Crnoj Gori. Prezentacija jeste bila o arhitekturi XX vijeka i njenom tretmanu u međunarodnoj praksi. Ali, arhitektura Alvara Alta i država Finska teško da se mogu podudariti sa Crnom Gorom, našom arhitekturom, praksom zaštite i zakonskim okvirima uopšte.
Na red je došao i Arhitektonski fakultet sa svojom tačkom na agendi: Predstavljanje projekta Arhitektonskog fakulteta u Podgorici "Kulturno nasljeđe - Arhitektura XX vijeka u Crnoj Gori”. Prezenteri: profesor dr Vladimir Mako, dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu i mr Slavica Stamatović, asistent na Arhitektonskom fakultetu u Podgorici
Najveći znak pitanja koji mi landara u glavi od tog dana je: U kom svojstvu je tu profesor Vladimir Mako?? Profesor Mako je vanredni Profesor na Arhitektonskom fakultetu u Podgorici, iako nije tako predstavljen. Koliko znam, nije se nikad značajno bavio arhitekturom XX vijeka ni u Srbiji, a kamo li u Crnoj Gori. Što se moglo zaključiti i iz njegovog šturog izlaganja u kojem nije apsolutno ništa značajno rekao.
Nedovoljna zastupljenost domaće struke: Ne znam što drugo da pomislim osim da je jedina referenca profesoru Maku, upravo ono što su u najavi sami napisali - dekan Arhitektonskog fakulteta u Beogradu. Nije mi jasno kako je time zaslužio da - ispred crnogorskog Arhitektonskog fakulteta - vodi i predstavlja ovako važan crnogorski projekat; znači li to svojevrsno priznanje da Arhitektonski fakultet u Podgorici u svojim redovima nije mogao naći adekvatnog stručnjaka da se bavi ovim projektom? Zar zaista nijesu mogli ni konsultovati kolege van fakulteta, arhitekte, istoričare, teoretičare…
Sve to, uprkos činjenici da su neki profesori tog fakulteta u svojim doktorskim disertacijama imali upravo neku vrstu istorijskog pristupa kod analize arhitektonskog djela i nasljeđa i koji su mogli nastaviti da primjenjuju sličnu metodologiju analizirajući XX vijek.
Ako su već htjeli da dovedu ”stručnjaka” iz Srbije da vodi projekat ”Kulturno nasljeđe - Arhitektura XX vijeka u Crnoj Gori” mogli su da pozovu profesoricu Ljiljanu Blagojević koja se iscrpno bavi srpskom savremenom arhitekturom, a autor je značajnih tekstova i knjiga od kojih je jedna u izdanju čuvenog MIT Press-a. Mogli su da pozovu i profesora Miloša Perovića koji je takođe autor možda i najpopularnije literature, zapravo zbirke tekstova o savremenoj arhitekturi pisanoj na jednom od zajedničkih jezika ovih prostora (srpskom). Te činjenice dovode u smunju razloge angažovanja profesora Maka.
Ispred podgoričkog fakulteta je govorio i profesor Rifat Alihodžić, iako nije bio najavljen u agendi. Što me navodi na pomisao da je možda još neko tog jutra na fakultetu razmišljao o tome - ko bi ustvari trebao da predstavi projekat. Profesor Alihodžić takođe nije objasnio što je zapravo projekat koji Arhitektonski fakultet sprema: knjiga, publikacija, serija istraživanja, predavanja i diskusija? Recimo da će biti neka vrsta publikacije...Predstavljanje projekta valjda znači iznošenje jasno utvrđenih principa i metodologija koje će se koristiti u njegovoj izradi; jasna definicija formata i prezentacije u kojoj će nam taj projekat biti dostupan kao i objavljivanje unaprijed utvrđenog vremenskog intervala u kojem možemo očekivati rezultate projekta. Meni je, iskreno, zvučalo kao da je tog jutra na fakultetu prvi put sastavljena ekipa koja će raditi na projektu, a onda su požurili do Ministarstva da ga najave jer, možda, nijesu imali što drugo da kažu na temu okruglog stola. Video prezentacija za vrijeme izlaganja fakulteta se nije pomjerila sa naslovne strane.
Ipak, nakon deset godina postojanja, fakultet će konačno izdati jednu vrijednu publikaciju i ja im od srca aplaudiram!
Utisak je da su među ostalim učesnicima okruglog stola bili ljudi koju su apsolutno upućeniji u problematiku od nekih izlagača i da bi bilo mnogo korisnije čuti njih u izlaganjima nego neke gore spomenute. To je uostalom jedan od problema koji nikako da riješimo na mnogim nivoima: nikako da identifikujemo stručnjake!
Sve u svemu, radujem se inicijativi Ministarstva, radujem se konačnoj valorizaciji arhitekture XX vijeka i znam, naravno, što je na mom spisku objekata koje ću da predložim. Ono što bi moglo koristiti ovom projektu je publicitet i ne sumnjam da gospođa Ljesar to takođe ima na umu. U toj instituciji se događaju mnoge dobre stvari o kojima ljudi ne znaju dovoljno. A vi, dragi sugrađani, olovku u ruke i učinite nešto dobro za crnogorsku arhitekturu.
